Златно доба

Александар Вучић би, ако се укаже прилика, знао да објасни зашто се пет милијарди рода, чапљи, ждралова, ластавица, чворака, шева, дроздова и других птица сваке јесени сели за Африку, али никако да растумачи зашто десетине хиљада грађана напуштају Србију која тек што је ушла у Златно доба.

Председник говори о успешној финансијској стабилизацији, расту БНП-а, јупитеровској гравитационој сили Србије која привлачи стране инвеститоре, отварању нових радних места и смањењу незапослености, повећању плата и пензија.

Немам намеру да оспоравам похвале ММФ-а или Светске банке, али има експерата, укључујући и нобеловца Џозефа Стиглица, који тврде да БНП није добра мера благостања уколико се не фокусира на здравство, образовање и човекову околину, на категорије као што су несигурност радног места, социјална неједнакост, сиромаштво. Немилосрдна статистика претвара Златно доба у оловне године: 1,8 милиона становника Србије, од чега 400.000 деце, живи на прагу сиромаштва, пола милиона не може да задовољи основне потребе. Народне кухиње сваког дана хране 35.000 људи. Више од четвртине старијих од 65 себи не може да приушти два пара обуће у сезони, а свака трећа старија особа не може да замени изношену одећу. Овде одавно не постоји средња класа која је социјални амортизер сваке земље. Времена када су учитељи и ВКВ мајстори својој деци могли да обезбеде пристојан живот и одмор на мору припадају историји. Заваривачи, камионџије и болничке сестре данас уче немачки и норвешки, чиме се опоро потврђује тачност оног вица да из ове ситуације постоји излаз – на Хоргошу.

Али, колико год звучало тмурно, демонстранте по Србији није превасходно понело економско незадовољство. Не напуштају Србију само због зарада. Људи који протестују не делују као да су на ивици глади. Њих на тргове и улице изводи огорчење. Иритирани су и бесни што их праве будалама. „Нисмо глупи”, написано је на једној застави.

То је многима искрзало нерве више од лажног Златног доба. Тај осећај се код људи ствара док слушају власт која је изгубила елементарни осећај грађанске пристојности за дебате са политичким неистомишљеницима, за неспремност да чује било какву критику. Људи су сатерани да ћуте или да се учлане у владајућу странку да би добили посао. Агресија испуњава све поре националног бића. Људи су се прозлили јер губе квалитет живота, нормалну свакодневну комуникацију на радном месту, на улици, пред шалтером, у чекаоници здравствене установе или поште… Друштво се опасно поларизовало. Са политичарима из прошлости вратила се омиљена манипулативна алатка властодржаца: тоталитаристичка разделина на „подобне” и „неподобне”. Острашћеност се из политичких институција уселила у најобичније разговоре.

Председник Србије је својевремено регрутовао патриоте које косовску колевку славе гурајући колица кроз немачке супермаркете, а сада не зна шта би са народом који је против косовског договора. По истој матрици обликује послушничку масу верујући да рецепт по формули две трећине страха и једне трећине шаргарепе има неограничен рок трајања. Поново не зна шта би са трговима и улицом.

Ситуација се мења. Покорност попушта. Ледени брег страха се топи. Протести из Београда преселили су се у унутрашњост. У места где се готово сви знају а демонстранти су свесни да ће њихов шеф сутрадан ујутру добити информацију где су и с ким били. Може ли Србија себи да приушти да отпусти хиљаде људи зато што су се придружили „опозиционом олошу”, како власт тврдоглаво покушава да представи протесте који су настали на спонтаном незадовољству?

Да ли неко у врховима власти заиста мисли да људи нису чули како се прети губитком радног места уколико се на изборима не заокружи број владајуће странке? Зар нису свесни да хиљаде оних који се без сопствене воље транспортују на бравурозне митинге или отварања погона укућанима и пријатељима не кажу како су приморани да зараде сендвич, сок или пет литара млека?

Fama volat, глас лети, знали су и стари Латини у временима када нису постојале друштвене мреже. Тај глас се спушта у народ, а власт наставља да се самозаварава и да преко својих ТВ дневника или новина ликује поредећи бројеве људи које нико није натерао да топлину дома замене хладноћом и бљузгавицом, са „импресивним” бројевима рент-а-народа.

Можда ће енергија протеста слабити, можда ће се поворке десетковати у недостатку организације, лидерства и прецизно дефинисаних кључних циљева. Власт ће вероватно преживети изазов и користећи средства којима располаже поново победити на изборима, али морала би да стави прст на чело. Да размисли како себе да промени да је – прекосутра, ако не сутра – не би мењали српски тргови и улице, стратези и бирократе споља.

Има прстију, а где су чела? Чини се да отуђеним политичким властелинима ни до сиве мождане масе не допире јасно саопштена порука са улице: ви нас регрутујете: претњама и страхом укидате слободу да бисте завели демократију, киднаповањем судства спречавате настанак правне државе, изјавом о пет милиона грађанима одузимате достојанство, срамним толерисањем јавног сервиса и прорежимских медија увлачите Србију у информативни мрак… Демонстранти пружају шансу и властима и опозицији. Како ће је ко прочитати зависи од њихове политичке мудрости.

Покушајте, господо на власти, да себи одговорите на питање зашто се усред Златног доба прети тоталном грађанском непослушношћу. Вучић би, за почетак, могао одмах да почне да реализује обећања која је снисходљиво дао на панелу око медија у Давосу. Опозиција би морала да понуди много више од пуке жеље да сруши Вучића док ни сама не зна шта би после тога.

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа