Зaшто кажемо „код коња”, а не „код кнеза”

Место на Тргу републике у Београду код Споменика кнезу Михаилу Обреновићу најчешће се назива „код коња”. Овај споменик подигнут је 1881. године кнезу који је убијен у атентату 1868. године. Било је то време присталица две династије, Обреновића и Карађорђевића, које су се смењивале превратима и атентатима. Зашто се место код споменика најпросвећенијем и најмодернијем српском владару данас препознаје по коњу?

Одговор на наше питање налази се иза Споменика кнезу Михаилу, за столовима некадашње кафане „Дарданели”. Кафана „Дарданели” била је боемско место као намештено преко пута „Народног позоришта”. Најбољи опис кафанске клијентеле дао је њен стални посетилац Бранислав Нишић, који је записао: „Од књижевника ја сам запазио још Ђуру Јакшића код ’Дарданела’. Иначе, Глишић би врло често прелазио из своје мале драматуршке ћелије, те пио кафу овде. Тако исто ту су стални гости били Брзак, Влада Јовановић, Сремац, Драгутин Илић, а Јанко и Војислав, као и доцније Митровић и Домановић, као да нису никад ни мицали одатле. Могао си их ту у свако доба дана и ноћи наћи. Крај књижевника и глумаца, код ’Дарданела’ је било збориште и свих осталих боема, каквих је био пун Београд тога доба. То су били ведри, весели и духовити људи, који су претпостављали ’друштво’ свакој другој дужности у животу. Нико од њих није био високи чиновник државни, велики представник чаршије. Били су то већином људи ’понесени па пуштени’, људи који су догурали до пола пута па их мрзело даље да се море, те угазили зарана у живот као практиканти разних надлештава или чланови певачких друштава или мали трговчићи, посредници или, најзад, људи који стално живе у очекивању нечег, тетурајући из дана у дан. Све су то иначе људи добра срца, дружељубиви, увек спремни за шалу и непоправиви љубитељи уметности и уметника. Тих људи било је увек пуно код ’Дарданела’, и они су се са свима познавали, сваком прилазили, уз сваки сто седали и на све пристајали.”

Кафана је срушена 1901. године, када је и настала групна фотографија као колективна успомена за разгледницу „Поздрав из Београда – пред Дарданелом”. На месту приземне зграде са кафаном и низом дућана саграђен је „Народни музеј”. Интелигенција онога доба није губила време, или није смела, да шета и смишља пароле. Оновремена елита је у кафани „Дарданели”, критикујући династију Обреновић и гледајући позадину коња кога јаше кнез Михаило Обреновић, уз „меку” ракију, смислила место свог окупљања: „кафана код коњске гуз…”.

Ругајући се својој династији, интелигенција онога доба остави садашњој у наслеђе пристојнији назив: „код коња”. Мали број пролазника или оних који заказују виђење, осим туриста, којима, верујем, водичи то нагласе, знају да рука бронзане фигуре кнеза Михаила Обреновића на коњу испружена ка југу показује на још неослобођене крајеве Старе Србије. Стара Србија је географски термин настао у 19. веку буђењем националне свести после ослобођења Кнежевине Србије, за области које су чиниле језгро средњовековне Србије. Ове области су остале под турском влашћу и обухватале су Рашку, Косово и Метохију и Вардарску Македонију.

Данас се у средишту Старе Србије, у Приштини, налази споменик живом Билу Клинтону, бившем председнику САД.

Доктор наука заштите животне средине

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа