Грађанска непослушност

Свака демократија која је заснована на принципима грађанске државе и која је сигурна у себе посматра грађанску непослушност као нормални и неопходни део политичке културеУ сфери наше критичке јавности данас се често барата појмом „грађанске непослушности”. Стога би било упутно назначити саму његову суштинску функцију. Овај појам постао је саставни део сваке либерално-демократске теорије и уставноправног поретка заснованог на њој. Основни разлог легализације овог појма лежи у свести о немогућности успостављања идеалног формално-институционалног система који би сам по себи онемогућио све облике неправди: угрожавање индивидуалних и медијских слобода; појаву разноврсних модалитета дискриминације који доводе у питање једнака права за све чланове друштва; стварање прикривених неформалних центара моћи који настају изигравањем демократских процедура; али и тенденције радикалног изопачавања владавине права у арбитрарну, тј. аутократску власт итд.

У свим тим и сличним ситуацијама грађани на чијој слободно израженој вољи почива сваки либерално-демократски систем имају право на испољавање непослушности. Карактер и опсег те непослушности зависиће од карактера и опсега онога што је изазвало њихово незадовољство.

По немачком теоретичару Јиргену Хабермасу, „грађанска непослушност је морално утемељени протест и у његовој основи не могу бити само приватна уверења и лични интереси, она је јавни чин који се по правилу обзнањује и о чијем исходу полиција може имати свој прорачун; она укључује намерну повреду појединих правних норми; поред правила у којима се испољава, грађанска непослушност има симболички карактер – из чега произлази ограничавање на ненасилна средства протеста”.

У грађанском протесту повреда правне норме треба да буде у вези са циљем којем се тежи. Грађански протест мора да чува физички и психолошки интегритет противника протеста или трећег који не учествује у тој манифестацији. Један од првих који су одредили карактер грађанске непослушности био је Американац Хенри Дејвид Торо, који је одбио да плати порез и отишао у затвор. Разлог због којег је он тако поступио јесте његово настојање да се супротстави америчко-мексичком рату, који је избио због америчке тежње да се институција ропства прошири и на мексичку територију.

У свом чувеном есеју, овај аутор је поредио власт са машином: када та машина почне да производи неправде, онда је дужност самосвесних грађана да пруже отпор како би се зауставило насиље. По њему, грађани не могу дозволити да власт умртви њихову савест и да тако постану саучесници у чињењу тих неправди. Велики антирасистички покрет у Америци нашао је своју инспирацију у учењу Тороа. Један од предводника тога покрета, Мартин Лутер Кинг истакао је: „Торово учење је било живо у нашем покрету за грађанска права”, посебно његова идеја „да ниједан морални човек не сме да се прилагођава неправди”.

Најмасовнији изливи грађанске непослушности настајали су у условима волунтаристичке преобразбе демократског поретка у онај тиранског или аутократског типа. Најутемељеније оправдање таквим изливима дао је утемељивач либералистичког учења Џон Лок: „Јер ко ће”, истиче он, „бити судија о томе да ли његов повереник ради правилно или у складу са овлашћењем – до онај који га је одаслао и ко мора, пошто га је одаслао, да још располаже влашћу да га одбаци када пренебрегне овлашћење... Народ ће бити судија... Кад год законодавци покушавају да одузму или разоре својину народа или да га доведу до ропства под арбитрарном влашћу, они себе стављају у стање рата са народом који је одмах разрешен сваке послушности.”

Савремени протестни покрети који су део грађанске непослушности представљају израз зрелости политичке културе и етике отпора сваком виду репресије и тлачења. Свака демократија која је заснована на принципима грађанске државе и која је сигурна у себе посматра грађанску непослушност као нормални и неопходни део политичке културе.

Легалну основу за своје активности протестни покрети налазе у уставним принципима по којима је дозвољена слобода мирног протестног окупљања грађана.

Директор Међународне филозофске школе Феликс Ромулијана

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа