Дигитализација у пракси

Премијерка, министри и остали државни функционери стално нас обавештавају о напретку учињеном у дигитализацији и о њеним предностима у државним службама. А како обични грађани осећају предности дигитализације, најбоље може да се покаже на примеру ослобађања од ТВ таксе. Да не бих набрајао све прописе који уређују ослобађање од плаћања ТВ таксе, наводим да се на крају све одређује правилником који је донео УО РТС (ово је правна новина да УО било које јавне установе има законодавну улогу).

И ономе ко је доносио закон мора да је било познато да у Србији има око 800.000 станова и кућа у којима нико не станује. Према поменутом правилнику, за ослобађање плаћања ТВ таксе потребне су (само) три потврде. Простом рачуницом долази се до броја од 2.400.000 неких потврда. Овоме треба додати и 800.000 папира за издато решење. То је 6.400 рисева папира или прерачунато у динаре износи око 2.112.000 динара годишње. Нека је за издавање једне од поменутих потврда потребно најмање пет минута, онда се за издавање 2,4 милиона потврда утроши 200.000 сати или 25.000 радних дана неких чиновника, а за три године то је 75.000 радних дана. То је око 300 запослених чиновника, а ако је њихова просечна месечна бруто плата око 120.000 динара, онда је то трошак од 432.000.000 динара. За слање поштом извађених потврда грађани потроше око 1.840.000 динара, а РТС за слање донетих решења још 1.840.000 динара, што износи 3.680.000 динара, а то је за три године 11.040.000 динара.

РТС на свом сајту наводи 13 имена својих запослених који раде посао око издавања решења за ослобађање од плаћања ТВ таксе. Ако је њихова просечна месечна бруто плата 150.000 динара, онда је то још око 23.400.000 динара. За три године овај износ се повећава на 70.200.000 динара (а то је око 320.000 ТВ такса).

Наведени трошкови, због недомишљеног закона износе најмање 900.000.000 динара (што износи око 4.100.000 ТВ такса).

Да би се неко ослободио од плаћања ТВ таксе, годишња потрошња струје у тој кући (стану), у којој нико не станује, треба да буде мања од 300 киловат-сати. Да је законодавац направио просту рачуницу, не би донео овакав закон и пратећи правилник. Будући да ЕПС има базу података свих корисника електричне енергије, с месечним и годишњим потрошњама сваког бројила, све је ово могло да се уради једним кликом. Да рачунар ЕПС-а издвоји све кориснике чија је годишња потрошња мања од 300 киловат-сати. И да сви они буду ослобођени плаћања ТВ таксе. Неко од паметнијих у ланцу доносилаца овог закона и пратећих прописа, донео је одлуку да се решења о ослобађању од плаћања ТВ таксе издају само на годину дана. И већ трећу годину, ником од надлежних није пало на памет да израчуна ефекте доношења оваквог закона.

Али, није то све. Иако је потрошња нула киловат-сати, ЕПС ће вам сваког месеца наплатити „обрачунску снагу” у износу од 335 динара (која обрачунска снага на потрошњу од нула киловат-сати?), као и „трошак гарантованог снабдевача” у износу од 133 динара, односно укупно 468 динара. А кад и држава узме акцизу и ПДВ, износ нарасте на 573 динара. На 800.000 празних станова и кућа, ЕПС тако сваког месеца од грађана узме 458.400.000 динара. Или годишње 5.500.800.000 динара. ЕПС има трошак од 800.000 динара (штампање рачуна), а заради 5,5 милијарди динара. Дакле, нема потрошње, нема „спремности ЕПС-а” да вам испоручује електричну енергију, али рачун вам редовно стиже. Има ли кога у овој земљи који може да каже ЕПС-у да не сме да наплаћује оно што није урадио, испоручио?

Др Бранислав Симоновић,

научни саветник