Сви смо у истом аутобусу

Рекло би се да је мало љубави у данашње време. Ипак, има оних који верују да љубави има. И то оне непоказиве, нити јавне, нити тајне, а ту је. У Београду демонстрације, у Бањалуци исто – и у Паризу. А Роберт и Герма из Француске долазе на Косово и Метохију, док им је Бањалука постала други дом. Њих политике не занимају. Они су обични фармери са југа који желе да помогну потребитима и да спознају истину.

Упознала сам их у предвечерје летњег дана у Грачаници када су се распитивали како да стигну у Старо Грацко. Пажњу ми је привукла мајица времешног, обичног човека. Мапа Србије и на француском горе, а на српском испод мапе пише „Косово је Србија”. Мислила сам да су наше упознавање и размена адреса формални, како то често бива. Међутим, контакт смо одржавали и најавили су ми долазак следеће године. Било је то у данима када манастир и цела Грачаница славе славу. Они путују колима. Носе много слаткиша, играчака, одеће. Спавају у колима на паркингу. Замолили су само за безбедан паркинг и могућност да се истуширају. Домаћин им је уступио апартман на неодређено. Ишли су у гњилански крај да однесу помоћ породици са много деце и тамо наишли на славље. Девојка која је прослављала пунолетство живи у француском говорном подручју Швајцарске. Били су драги гости. У манастиру су такође били међу гостима за трпезом. Били су зачуђени и усхићени. За недељу дана боравка на Космету новац нису трошили. Новинарка их је питала оно што је све интересовало: Откуд њихова пажња и интересовање за нашу муку, откуд жеља да помогну?

Некада су ишли у афричке земље и носили помоћ. Једног лета су одлучили да дођу у Босну и Херцеговину, јер су читали да је и ту био некакав рат. У Бањалуци, у кафићу, младић им је испричао своју причу о томе како су се с муком извлачили из места где су живели заједно са Муслиманима. Сведочење је било толико потресно и упечатљиво да су са собом заувек понели неизбрисиву слику дечакових траума. Јер тај младић био је за време рата у Босни још дечак.

„Онда сам почео да истражујем”, каже Роберт. „Читао сам све што сам могао да нађем у библиотеци, на интернету, по часописима. Схватио сам да су ме моји медији обманули. Увидео сам коју сте жртву поднели, ви Срби на Космету и они у Републици Српској. Сваки пут када дођем све више се уверавам у то.”

Роберт и Герма наставили су да долазе код нас. У јануару, за празнике, увек су у Бањалуци. Добили су и пасош. Осећају се као Срби.

У Грачаници прикупљају помоћ за болесну девојчицу из Липљана. Ко колико може, то је невидљиво, али сакупља се.

А онда, путујући из Грачанице за Ниш, аутобусом који вози Србин, а власник је Албанац, у коме се возимо заједно сви – Горанци и Роми, Срби, знатижељни странци и Албанци – спазих графит. Када се спушта низ брдо Ветерник, направљен је у новије време бетонски бедем са десне стране, а на њему црним спрејом написано Хашим Путин. Дан уочи доласка председника Путина у Србију. (Наравно, текст је написан латиницом, на албанском). О мотивима и осећањима нећу да размишљам.

И невероватна прича о британским пилотима који су боравили на приштинском аеродрому у време бомбардовања. После много година, као пензионери, дошли су у Београд да сретну професионалне Србе са којима су сарађивали. Још једна потврда да савест проради у човеку кад-тад. Дошли су да одају поштовање професионалцима са аеродрома и прећутно признају своју немоћ јер су радили свој посао за новац. Ову сатисфакцију нико неће видети нити храброст наградити. Син једнога од присутних, по својој скромности, можда неће ни сведочити све похвале које је чуо о свом оцу и његовим колегама.

Све је то можда записано у мастер раду младе Српкиње у Данској која је дошла да истражује шта је то због чега сви кажу „Косово је моје”, па је интервјуисала Србе, Албанце и Турке. „Небо није свуда једнако плаво...” био је одговор оних који се враћају и то је био кључ за младу Александру.

Њена жеља да се бави овим питањем, да непристрасно поставља иста питања Турчину, Србину и Албанцу, и да о томе обавести далеки север Европе, за нас значи љубав. И љубав ће победити. Јер, сви смо у истом аутобусу... Ако сте додали – „лонцу”, то сте казали ви, нисам ја.

Песникиња, живи у Нишу и Грачаници

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа