Разоружање ловаца у предворју

Законе можемо дефинисати као основне правне инструменте вођења политике који уређују различита поља друштвеног живота и садрже права и обавезе. По нашем Уставу влада је та која писањем и предлагањем закона води политику у границама Устава, што значи да сви закони морају бити сагласни Уставу. Чини нам се да Закон о оружју и муницији („Сл. гласник РС”, бр. 20/2015) – који се ових дана често помиње због продужења рока за регистрацију оружја, а критикује и дуже – не испуњава услов уставности, јер су неке његове одредбе противне Уставу.

Прво што упада у очи је да Закон практично изједначава грађане који поседују валидне оружне исправе (за ловачко и оружје са олученим цевима) са грађанима који први пут набављају оружје. У праву није могуће одбранити стање да онај који већ има неко право и онај који то право тек треба да стекне, имају исти правни статус и законски третман – али у случају нашег закона то је могуће.

Пре него што полиција и крене у мериторно оцењивање испуњености услова за држање оружја (чл. 11 Закона), сви који уопште желе да задрже оружје морају да плате таксе за регистрацију и израду оружног листа (мада га већ имају), као и трошкове новина, попут лекарског прегледа или ормара за оружје – све укупно око 25.000 динара за једну ловачку пушку. Ово ће многе власнике оружја одвратити и од самог покушаја да „обнове” право које имају, разоружавајући их тако већ у предворју.

Суштинска уставноправна замерка је да Закон има противуставно ретроактивно дејство (уназад, чл. 197 Устава). Укида грађанину постојеће право, на законит начин стечено, налажући му, уз то, да за поновно остварење истог права прво плати улазнице – таксе и напред наведене додатне трошкове.

Овакве законске одредбе супротне су принципу правне сигурности као једном од основних састојака начела владавине права (чл. 3 Устава). Власници оружја су под правном несигурношћу јер су због непредвидивих законских норми (које практично укидају дотадашње право) спречени у остваривању зајамчених права и трпе одређену штету (по принципу – данас имаш право, сутра га немаш).

Законом се угрожава и мирно уживање својине, односно гарантовано право на имовину (чл. 58, ст. 1 Устава) јер је оружје имовина у приватној својини (лат. усус, фруцтус, абусус). Овај закон крши и уставну забрану смањења достигнутог нивоа људских права (чл. 20 Устава) – законско право на оружје већ је стечено, као и уставно право на имовину, а сада се практично одузимају јер когентна норма наређује да се поново поднесе захтев за оружје. Суштински, грађани који већ имају оружје не могу да стекну икакво ново право, напротив – губе стечено трајно право (на дозволама није било временског ограничења) да би га по други пут, евентуално, стекли, када плате дажбине и испуне законске услове.

Ако би се новоуведени лекарски преглед за власнике оружја и могао бранити, јер се здравствена способност са старошћу мења (слаби), за повреде права на имовину, начела правне сигурности и стеченог нивоа права, као и за новчане намете, нема уставног основа. Ако је држава (влада) желела да ажурира податке, осавремени и замени исправе (пластични чиповани оружни листови) и провери услове код власника оружја, онда је то морала да учини о свом трошку. То није урадила, већ је донела закон са неуставним одредбама који важи уназад, а ловце и остале власнике оружја разоружава за убудуће. Тешко да је влада овог пута користила амерички модел из другог уставног амандмана (1791) који штити слободу државе и грађанима гарантује неограничено право на оружје, без дозвола, иако и наша нација, бар подједнако, поштује (воли) оружје.

Ванредни професор, Правни факултет Универзитета у Новом Саду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа