Хрвати светски вицешампиони, а ми?

Хрватска је у фудбалу светски вицешампион. Ми, у Србији, о тако нечем и не маштамо. Недостижно је то за нас.

Хрватска је 1998. била трећа на свету. Наш тим, тада и с играчима из Црне Горе, по именима и умећу није био слабији од ње, али се није прославио.

На тренутном Фифином списку најбољих репрезентација на свету Хрватска је четврта, а Србија 31! Какви смо били још смо се и поправили.

Зашто у фудбалу заостајемо за Хрватском?

Изгледа да није тек тако смишљено да нам као народу недостаје слога. Много памети, снаге, пара и свега осталог што је неопходно за успех трошимо на међусобно надмудривање.

То није из пустог хира. Нема разумевања, нема стрпљења, ако се изгуби од комшије или ту неког. И клубови, тренери морају како знају и умеју сад, одмах, да имају чиме да машу.

У Хрватској, стицајем околности, то није тако. За разлику од нас где се свуда сучељавају интереси Звезде и Партизана, тамо је Динамо практично исто што и врхунски фудбал.

Загреб је пре Другог светског рата имао чак три клуба првака државе (Грађански пет пута, Конкордија два пута и ХАШК једанпут). Из Хрватске је био још један шампион (сплитски Хајдук два пута).

После рата, мада су у Првој лиги били и Локомотива, Загреб (пре тога се звао Борац) и Трешњевка, Динамо је био без премца. У Хрватској у доба Југославије за превласт се борио само с Хајдуком.

Од осамостаљивања Хрватске тај ривалитет је само на папиру. Сплићани су последњи пут били прваци државе 2005, а Динамо од тада само претпрошле године није био први (2017. је шампион била Ријека)!

Хрватски диктатор Туђман није крио да се меша у фудбал и наметао је, што и није било тешко, да је Динамо у ствари клуб Хрватске. Хајдук није могао свој утицај да прошири даље од Далмације.

Крајем 2016. загребачки „Вечерњи лист” је написао да „Здравка Мамића сматрају господаром хрватског ногомета који не дрма само Динамо, него цијелим ХНЛ-ом, ХНС-ом, судачком организацијом и репрезентацијом”! Како је он стекао ту моћ није предмет овог написа, али тај бивши трговачки путник Кожарско-текстилног комбината из Зајечара, причао је да му је ту посао нашао некад високи комунистички функционер Јаков Блажевић, затим се 1992. уортачио с чувеним тренером Мирославом Блажевићем да приватизује Динамо, од 2000. је члан извршног одбора клуба, а од 2003. као извршни потпредседник је тамо бог и батина.

Оптуживан је на редовном суду за све и свашта (на пример, да је преко своје менаџерске агенције, коју је касније пренео на сина, силно оштетио Динамо продајући играче, између осталих и Модрића), био је у сукобу с најусијанијим навијачким главама (такозвани Бед блу бојси), поставио чак и рођеног брата Зорана за тренера и – опстао је!

Разуме се, није то пример, који треба да следимо (да један човек и један клуб буду свемоћни), али је добар показатељ шта значи када политика клуба не зависи од тренутног резултата.

Модрић је прошле године проглашен за најбољег фудбалера на свету у најважнијим изборима. Такав играч код нас не би добио прилику на почетку каријере какву му је пружио Мамић.

У нашем фудбалу већ дуго не тражимо дриблере, оне који ће да мисле за цео тим на терену, у чијим ће ногама лопта да буде сигурна, него борце, фудбалске ратнике... Они јесу неопходни (такве имају и Хрвати), али великих остварења нема без такозваних градитеља игре, „пословођа”...

Питање је да ли би данас код нас добили праву шансу Драгослав Шекуларац, Драган Џајић, Владимир Ковачевић, Драган Стојковић... Саша Илић је пример како не умемо да искористимо те ретке случајеве у новије време.

Вероватно хрватски фудбалери имају већи национални набој од свих осталих репрезентација на свету, али то, ипак, није објашњење. Они су такви и у кошарци, ватерполу и одбојци, па су наши ту много успешнији.

Јесте и срећа на прошлогодишњем Светском првенству у фудбалу била уз њих (осмину финала и четвртфинале су прошли на пенале, а у полуфиналу су победоносни гол дали у продужецима), али, што се каже, ништа се не дешава случајно. Падне оно што је склоно паду.

Да бисмо и ми продрли тамо где је Хрватска сада требало би да се посветимо стварању игре (не јурењу резултата) и играча (да не буде „ослобађај се лопте што пре”).