Љубав вучице и гонича

Ниш – Ловећи пре две године под Миџором, Славиша Стојановић из Малче је са својим пријатељима одстрелио вучицу. Приметивши да је имала потомство, ловци су младунце похватали и понели са собом. Тако се Бела, која је добила име по месту где је нађена, обрела у дворишту малчанског домаћина и наставила свој вучји живот у окружењу домаћих животиња.

Бела и Мали, Славишин ловачки пас, југословенски тробојни гонич са педигреом, 2. маја ове године добили су потомство. Бела је окотила четири младунца. Двориште Стојановића у Малчи од тада опседају кинолози, љубитељи животиња, ловци, знатижељници, али и скептици који нису веровали у чудо. О сваком чуду вести се брзо шире, па Славишу зову и колеге ловци чак из Софије.

– Два младунца „скуцкају”, повукли су на оца, а два само ћуте. Вук нема гласне жице, не лаје, само завија, ти су на мајку – каже нам Славиша, који планира да их кад за то дође време испроба у лову на дивље свиње.

Од када је у Славишином дворишту, Бела није била агресивна и није испољавала вучју нарав. Храни је куваном храном, а у дворишту је скупа са стоком и зечевима.

– Моја двогодишња унука Сташа игра се са Белом – каже Славиша, пензионисани саобраћајни полицајац, док његов отац Стева Стојановић сумњичаво врти главом и каже „да је дивље – дивље“ и да му се не сме веровати. Славишин друг са падина Миџора је понео вука, који је временом постао крволочан па је морао да буде одстрељен.

– Приметио сам да је дошло до парења, али нисам веровао да ће бити и потомства. Бела се не буни кад јој дирам младунце, али покушава да их сакрије од људи. Видећу како ће се млади развијати, да ли ће имати повијене или усправне уши и како ће се понашати кад поодрасту – прича Славиша.