Момци из Барија

У драми о дивљем фудбалу који је заостао као побачај некада славне југо-лиге, судбина једног од главних ликова надилази игру и постаје много више од ње: она је слика распада једне земље, система и разума. Био би то филм о јединственом Синиши Михајловићу. Он је један од највећих и најтрагичнијих играча које је породио југословенски фудбал.

За италијанску „Газету”, поводом свог 50. рођендана, признао је да би желео само да је његов отац поред њега. Синиша није био ту, када му је ћале одлазио са овог света. И не размишља Синиша о освајању Скудета или Лиге шампиона. Прогоне га успомене и проређена коса. И сан, да загрли оца.

Некадашње нежељено дете југословенског фудбала, грубијан с лицем девојке и телом разјареног бика, располућеног срца и породичног проклетства, савршено се уклапао у тај постмодернистички свет страве, ужаса и црне комедије.

Шта се, после толико година, догодило са Синишом? Тешко је то открити, ако се не ишчитају Фројд, Достојевски, Мир Јам, Радашин и Шекспир. Заправо је рат одредио његову судбину. Рођен је у Борову Селу, надомак Вуковара, као полутан. Отац Србин, мајка Хрватица. Дакле, типичан југословенски производ. Никоме драг, никоме потребан, у селу у којем је започео истински распад Југославије.

Пет година раније, Синиша је играо за локални тим из Вуковара, потом за репрезентацију социјалистичке Хрватске. На хоризонту се не назире крваво сунце. Синиша одлази у Динамо из Загреба, на међународном турниру проглашавају га за најбољег играча, али Ћиро Блажевић, паралелно, преговара и с Радмилом Михајловићем, познатијим као Линекер из Фоче. Превејани Ћиро ослушкује шумове који долазе, наслућује нове ветрове, мирише му на несрећу и схвата да су два Михајловића исувише за један Динамо и један Загреб. Само му је недостајало да су још једног Михајловића, Дражу, ископали на Максимиру. Одриче се Синише, громовитог левог крила, с разорним ударцем.

Био је то први знак за коврџавог дечака да је обележен својим рођењем. Одлази разочаран у Војводину, код Осјечанина Љупка Петровића, још једног Србина из Хрватске који прелази преко Саве.

Какав се страшан тандем ствара међу равничарима. Војводина осваја титулу првака Југославије, с мирним стратегом и дечаком који се под рефлекторима претвара у вукодлака. Војводина је сувише мала да би апсорбовала његов бес. Прелази у Звезду, где га чека Роберт Просинечки, још један мешанац из хрватско-српског брака, још један сувишни дечак за нови Динамо, новог Ћиру и нову, Туђманову Хрватску.

Сећам се како сам једног јутра, на Зеленом венцу, видео Робија. Био је већ најбољи млади играч света, централни везни који је преузео команду Звездиног супер тима који је освојио Куп шампиона. Шта је, побогу, радио на Зелењаку? Пратио је девојку, студенткињу, на први јутарњи аутобус. Имао је тада Роби новца да јој плати и хеликоптер, али романтичном дечку се такав вид превоза није уклапао у његов систем вредности. Махнуо јој је, а потом запалио цигарету. Прича се да је пушио и у полувременима највећих утакмица. Палио је цигарете и док се туширао, па га је такав живот одвео на операциони сто. Нешто га је, међутим, прогонило и само је он знао о чему је реч. Није био довољно чист Хрват за Хрвате и довољно лојалан Србин за Србе, али тај мирни, васпитани момак пре неколико година је, као тренер Звезде, поново постао херој севера. Нису клинци, рођени после рата, с довољним вишком адреналина да полупају трибине и полицијске главе, долазили да гледају фудбал, већ плавокосог Робија о којем су слушали бајке од својих очева. Шетао је поред аут-линије, а они су видели нешто друго. Магију која није нестала. Зато су му клицали као хероју, као што то сада чине Сарајлије, где Роби води репрезентацију Босне. Неколико пута је оперисан последњих месеци – вероватно је пушио и под анестезијом – али чим је стао на ноге, одмах је из репрезентације избацио оног малог Врањеша који је снимао смешне видео клипове с Јеленом Карлеушом.

Чудни су ти стари Звездини момци који су освојили Бари, покупљени из свих делова бивше Југе, те не чуди зашто су били нешто најбоље што смо имали. Неки као звезде, неки као отпад. Тако Дарко Панчев кулира у свом кафићу у Скопљу и не пада му на памет да се укључује у северномакедонске политичке играрије, баш као и његов земљак, костоломац Илија Најдоски. Свесни су да су исувише велики да би под старе дане постали маскоте малих политичких лутака. Као, уосталом, и Дејо Савићевић. Геније је шеф Фудбалског савеза Црне Горе, али дриблер којем је Силвио Берлускони лично носио торту за рођендан и с њим дувао у свећице, није рекао ниједну ружну реч о Србима или Звезди, иако би естаблишмент Монтенегрина и те како волео да чује такву беседу.

Момци из Барија знају да су њихове државице постале фудбалске колоније, где странци откупљују дечаке још кад проходају. И још више су свесни да су садашњи клинци окружени шавијама и ајфонкома, силиконским покретним гутачицама новца и још понечега. И да се једина галерија коју су посетили зове „Инстаграм”. Зато је Роби отерао Врањеша. Да се опамети, док још има времена.

У моралном расулу, деца у копачкама и њихови родитељи желе новац одмах, како би побегли у неке друге лиге из којих се не испада. И можда ћемо пуно чути о њима, можда ће неко од њих освојити свет, али никада неће освојити Бари. Постаће хероји, али туђи!