Свежина класике

Балет Српског народног позоришта у Новом Саду одлучио је да поново, по шести пут у својој историји (прва верзија изведена је 1955. године), постави на сцену „Лабудово језеро” Петра Иљича Чајковског. Кореограф Владимир Логунов био је одличан избор за овај подухват због свог великог познавања класичне балетске баштине, али и савременог сензибилитета који је оличен у неким његовим новијим остварењима, попут „Јесењег пљуска” или балета „Доктор Џекил и Мистер Хајд”.
Логунов се у својој поставци „Лабудовог језера одлучио за приступ који представља златну средину – са тенденцијом да се сачува оно традиционално, али опет да се не склизне у верзију која би била превише „прекривена паучином”. Свој наум је успео да оствари тако што је пренео оригинални други чин Иванова (на којем би било какве интервенције заиста биле пуко скрнављење), као и pas des trois из првог и pas des deux из трећег чина, док је креирао први, већину трећег као и четврти чин. Ове нове деонице кореограф је прочистио, освежио, и прилагодио новосадском ансамблу.
Најслабији утисак у представи оставља први чин, чему је мање допринела кореографија, а више висинска и техничка неуједначеност ансамбла, као и прилично скромни и лоше осмишљени костими  Мирјане Стојановић Маурич. Понајвише костим Шута, дворске луде, који као да је извађен из неког старог позоришног фундуса. Једноставна али ефектна сценографија Миодрага Табачког у првом чину није успела да у већој мери измени овај доста скроман утисак. Али онда, у другом чину, представа добија на тежини – ту су сада уједначен, одлично увежбан женски ансамбл и веома убедљиви солисти.

Трећи чин, у кореографском смислу добија нову, атрактивну димензију. Наиме, Логунов се трудио да се држи (по сачуваним записима и фотографијама) игре блиске оригиналу тако што је, свуда, правио шеме од по четири играчице (у првом чину имамо игру четири мала али и четири велика лабуда, као и четири невесте), па тако и готово све игре у трећем чину задржавају ову квартет форму. И, све су урађене изузетно атрактивно и музикално – шпанска и мађарска игра, пољска мазурка, као и наполитански плес. И костими у трећем чину су далеко бољи. Посебно изненађење донела је руска игра која је у оригинално дело додата накнадно. Логунов је у овој игри досегнуо изузетан рафинман, истанчани осећај за меру и детаље, као и за сценски израз. Утиску је допринела и одлична интерпретација младе солисткиње Наталије Раичевић. 

Четврти чин, поново кореографски чист, сведен, без претеране драматике и застареле пантомиме, са крајњом изменом – кореограф се одлучио за срећан крај – зле чини које су бачене на Одету и поред принчеве издаје успевају да буду збачене снагом њихове велике љубави. У времену уметничког нихилизма, песимизма, ироничног односа према свему романтичном, оваква завршница представља пријатно освежење.

Игра младе солисткиње Андреје Кулешевић врло је драмски убедљива и технички сасвим солидна; недостаје јој само мало мекоће и пластичности у покрету. Њен партнер Андреј Јосиф Колчерију технички је одличан, са високим, лепим скоковима, врло сценичан; можда му је мањкало мало лирске топлоте у изразу, тим пре што је његова партнерка тај аспект улоге остварила изузетно убедљиво. Ансамбл је, изузев у првом чину, увежбан и веома коректан.

„Лабудово језеро” Владимира Логунова је и поред неких ограничења помак напред у раду Балета Српског народног позоришта. То је дело које може да одржава класичну технику играча на вишем нивоу, али и да формира нове младе солисткиње попут Јелене Лечић Колчерију, која игра Одету у алтернацији. Балетски ансамбл је, тако, овом представом добио нови простор за напредовање.