Како сам постао поражена снага

У време 8. седнице ЦК СК Србије био сам извршни секретар за информисање Градског комитета СК Београда и коментатор листа "Политика". По избору у Комитет убрзо сам се уверио да је једно писати о политици, а сасвим друго бити део те политике. Већ на старту, приликом формирања комисија Градског комитета, долазим у сукоб са групом партијских функционера, професора са Београдског универзитета, који су били под директним утицајем Мирјане Марковић.  Пошто омладински листови идентификују ту групу као догматску, из ЦК СК Србије стиже интерна информација да иза писања тих листова стојим ја и тражи се моја одговорност.

Док траје рашчишћавање афере око објављивања памфлета "Војко и Савле", у Градском комитету одржавамо седницу посвећену продору национализма у нека београдска гласила. У уводном излагању посебно критикујем писања "Политике" и "Експрес Политике", нарочито кроз фељтонистику. Милошевић моје излагање доживљава као удар на своју политику и креће хајка на мене која ће трајати месецима и годинама достижући врхунац у "Политикиној" рубрици "Одјеци и реаговања".

Председништво ЦК СКС даје налог Градском комитету да ме искључи из партије. Градски комитет прослеђује тај налог партијској организацији "Политике". Партијска организација готово једногласно (два гласа за) одбија да расправља о мојој одговорности упркос притиску и присуству чланова ЦК СК Србије и Градског комитета.

Градски комитет сазива седницу за 22. октобар са једином тачком – случај Радмило Кљајић. Милошевић наређује да ми се забрани да говорим. Успевам у поноћ, ипак, да добијем реч и говорим о погубној Милошевићевој политици и утицају на њу догматске групе са Универзитета на челу са Мирјаном Марковић. Први пут износим детаље о прљавој игри око хумореске "Војко и Савле". Божидар Богдановић, главни уредник "Експрес Политике", који није био члан Градског комитета, предлаже да се моје излагање забрани за јавност што председавајући Радош Смиљковић прихвата и ставља ембарго без гласања. Искључен сам из Савеза комуниста.

Миновић ме распоређује у Огласно одељење у "Политици", покушава да ми да отказ, али суд пресуђује у моју корист. То га не спутава да ме кроз рубрику "Одјеци и реаговања" прогласи издајником српског народа. Да би то поткрепио, фалсификује текст из албанског листа "Зери и популит". На "прозивке" у "Политици" не могу одговорити јер сам избрисан из "списка подобних Срба".

У рубрици "Одјеци и реаговања" надмећу се "професори", "доктори", "академици", "хероји"... у изливу ода Слободану Милошевићу. Оштро критикују све који не мисле као "велики вођа и спаситељ српског народа". Група новинара окупљена око Миновићевог колегијума смишља текстове, измишља потписнике писама. Кога помене рубрика "Одјеци и реаговања" тај постаје "избрисан" у Србији.

За професионално уређивање те рубрике Миновић добија јавне похвале ЦК СК Србије и као врхунац награду Удружења новинара Србије "Димитрије Давидовић", 20. септембра 1989. године.

Претње ми стижу са разних страна, чак и малолетним синовима уз питање: "Је л’ не бисте волели да се нешто деси вашем тати?" Полиција ми прислушкује телефон. Добијам сталну "безбедносну" пратњу у шетњи поред Саве, у граду, на послу. Не предајем се, иако ме многи дојучерашњи познаници избегавају, плашећи се да се јаве на улици. Сваке недеље пишем коментаре у сарајевској "Недјељи". Жестоко критикујем националистичку политику и њене идеологе на просторима тадашње Југославије, али и отровна новинарска пера у служби те политике. Павловићу помажем да заврши књигу "Олако обећана брзина". Он не излази из куће. Тешко подноси нападе упркос мом и Ивановом убеђивању да се јавно појавимо у граду. Слично се понаша и професор Иван Стојановић. Пита ме: "Шта ће тек бити ако открију да ми је мајка Францускиња. Нећу то моћи издржати, ту огромну количину пљувачке у ’Политици’." Обојица копне на ногама и здравље их издаје. Убила их је Милошевићева политика, али и отровна  слова из Миновићевих новина. Киднапују и ликвидирају Ивана Стамболића. Мој комшија, полицајац са високим официрским чином у пензији, упозорава ме да не шетам сам увече поред Саве .

Последњи пут боравим у Сарајеву у априлу 1992. године, у предвечерје рата. Шетам са Здравком Гребом по граду. Одвози ме колима да преноћим код сестре Босе, у Улици Благоја Паровића 21. Дуго причам са њом и убеђујем је да напусти Сарајево, да дође код мене у Београд. Не верује да јој се може било шта догодити. После три месеца сазнајем да је  одведена из стана. Одвела је војна полиција Алије Изетбеговића.  Стрељали су је и кости разбацали по целом граду. Мојих пет сестрића, моји рођаци и пријатељи одлазе у рат који нису желели.

Прошле године су ми јавили из Црвеног крста да су на основу моје ДНК анализе у једној заједничкој гробници у Сарајеву нашли само сестрину прострељену лобању.

Политика Осме седнице нијe, дакле, била поразна само за мене лично, моју породицу и моје пријатеље, била је у свему поразна за српски народ.

Уследиле су године крвавог заплета и расплета, подела на победнике и поражене којих је пуна историја Србије. На крају смо сви поражени.