Постпетооктобарска ревизија

Актуелни лидер Либерално-демократске партије Чедомир Јовановић је, описујући у својој књизи победу Бориса Тадића на изборима у Демократској странци, оценио "да се скупштина странке претворила у нашу осму седницу". То што неко ко је у време праве Осме седнице био тек тинејџер употреби овакву метафору за објашњење сукоба у партији сасвим другачије оријентације, можда је и најбољи одговор на питање да ли је Осма седница значајан историјски догађај. Ако је 20 година касније употребљена као синоним за обрачун у коме је поражена напреднија струја, онда је, ваљда, извесно да њен значај превазилази борбу за власт унутар тадашње Комунистичке партије. Па, ипак, овакво виђење је карактеристично за лево оријентисане демократе, док антикомунисти, односно грађанска десница, и данас имају потпуно другачије виђење тог догађаја.

Да ли је Осма седница била само међусобни обрачун комуниста чији исход није пресудно утицао на даљи правац догађаја на простору бивше Југославије до краја века или увод у читав низ трагедија у које су наредне деценије увучени милиони људи?

За антикомунисте, разлике између две комунистичке екипе које су се тада сукобиле око власти нису битне, још мање их оцењују као пресудне по непосредну будућност државе. За тада поражене либералне комунисте, управо тог 24. септембра, пропуштен је последњи покушај да се Србија припреми за предстојеће крупне промене у Источној Европи.

У сваком случају, победници Осме седнице били су непријатељи и једних и других и Милошевићевом режиму је практично успело да у борби против себе уједини "партизане и четнике". Идеолошке разлике, које су том приликом остављене по страни, појавиле су се, међутим, поново после 5. октобра и унутар саме победничке коалиције, а још више између десничара у ДОС-у и представника невладиних организација и често су представљане као сукоб између националиста и мондијалиста. Јер, они су против Милошевића били из различитих разлога и можда баш због тога и данас размењују оптужбе типа – Нисте ви били против Милошевића зато што је ратовао, него зато што није побеђивао и, са друге стране – А ви сте због изгубљених привилегија идеал Бриона заменили идеалом Вашингтона.

Тешко је, наравно, проценити колико је у позадини озбиљних сукоба око вођења политике земље била присутна и та врста поделе, али је, свакако занимљиво да је прича о Осмој седници "потезана" макар у два врло тешка момента и после 2000. године. Тако је, најпре, тадашњи председник Савезне Републике Југославије, Војислав Коштуница на конференцији за новинаре крајем августа 2001, оштро критикујући владу Зорана Ђинђића, у време заоштрених односа унутар ДОС-а након убиства припадника ДБ-а Момира Гавриловића, рекао и ово: "Масовно су почели да се оглашавају и дижу главе чувени кадрови пали на Осмој седници СК Србије. Почели су да се понашају као да је дошло њихових пет минута и да је петооктобарска победа и њихова победа. Као да је наступило време за њихову историјску рехабилитацију, па и реваншизам".

Ни он није пропустио прилику да помене Брионе и Вашингтон и да подсети на "прави значај" Осме седнице: "Не мислим да је она била најтрагичнији догађај у новијој српској историји. Реч је о обичној комунистичкој чистки где једни добијају, а други губе привилегије".

На ово су реаговала двојица поражених са Осме седнице – Шпиро Галовић и Миленко Марковић – објаснивши да је против Милошевића на поменутој седници гласало само осморо људи од којих је већина мртва, те да остали више не учествују у политичком животу.

Марковић је, међутим, тада оценио и да Коштуници свакако не сметају ти преживели већ да би одговор за његов страх требало потражити у "идејама које су они заступали на Осмој седници, а које по доласку ДОС-а на власт добијају на прихватљивости у ширим слојевима бирачког тела". "Рекао бих да би, осим левичарских уверења, њихов бескомпромисни однос према српском национализму могао би бити нешто што посебно изазива нелагоде, па и љутњу председника Коштунице. А можда се и код дела бирача пред очекиване изборе стичу поени са оном врстом антикомунизма за који је неко рекао да је гори и од самог комунизма. То је она врста идеолошке хајке која не прави разлику између комунизма стаљинистичке провенијенције и демократске и антинационалистичке левице која постоји у савременом свету, а које је било и у СКЈ."

Други пут је повод за дебату о последицама Осме седнице било ванредно стање. Тада је садашњи министар за Косово и Метохију Слободан Самарџић у часопису "Призма", пишући о политизацији ванредног стања и злоупотреби убиства премијера за обрачун са политичким неистомишљеницима, поменуо и политизацију убиства Ивана Стамболића чији су посмртни остаци пронађени тих дана.

"Обојици првака Осме седнице спочитава се неоправдани политички илузионизам. Стамболићу да је тада, крајем августа 2000. имао неке шансе да угрози Милошевића, Милошевићу да се у време захуктале кампање Коштунице и ДОС-а прибојавао баш Стамболића. Ова фантастична конструкција има заправо другачије политичке циљеве. Реч је о континуираној практичној ревизији Осме седнице која се предузима у делу официјелне политичке јавности, као и о расту персоналног утицаја на садашњу власт тада поражених политичких снага".

Весна Пешић, један од оснивача Одбора за утврђивање истине о убиству Ивана Стамболића, није му остала дужна, објаснивши да идеологија не сме да буде препрека да се осети патња људи који трпе терор, па макар припадали и пораженим снагама Осме седнице, и да се стане у њихову одбрану.

Међутим, и она иде корак даље. Тврди да "победници Осме седнице јесу убице" и пита: "зашто Државна безбедност тих победника и данас убија људе, а да им при том ’легалисти’ не пришију етикете издајника српских интереса, да руже свој народ, да су страни плаћеници".

Самарџић је узвратио тезом о повратку политичких авети и ретрополитике.

И мада ни он, ни Коштуница нису директно рекли ко су носиоци те политике, њихови политички истомишљеници ће их идентификовати међу члановима Грађанског савеза Србије, Социјалдемократске уније, невладиних организација, "децом комунизма из Титове номенклатуре". За антикомунисте, готово да нема представника цивилног друштва чију политику "сарадње са светом и демократизације Србије "не креирају бивши комунисти.