Један велики губитник

Вукашин М. Стамболић, старији брат Ивана Стамболића, приредио је и прошле године објавио у јавности готово прећутану књигу ,,Жртве". У њој су публиковани  разговори Славка Ћурувије са Иваном Стамболићем, вођени у априлу 1992. године. Коначну верзију текста Стамболић је обликовао три године касније, а међу саговорницима је дошло до спора. Књига ,,Пут у беспуће" објављена је 1995. године, а Вукашин Стамболић је у предговору указао на разлоге због којих се латио приређивања књиге ,,Жртве", указујући да је реч у ,,суштини, о главним карактеристикама Иванове књиге ’Пут у беспуће’ и ове књиге. Напомињем да је књига ’Пут у беспуће’ настала 1995. године, у време кад је Иван одлучио да проговори, после дугог ћутања."

,,Ове књиге", пише Вукашин Стамболић,  ,,у ствари су ,две стране исте медаље’, два вида истих погледа и истих концепција. Битна карактеристика тих књига је, пре свега, то да личе на Ивана. Он не имитира. Он не глуми. Кроз њих више говори живот него теорија. Иван је више сведок него аналитичар. Међу три основне тачке, три основне суштине ових књига, налазе се три речи, три појма. То су реформе, реформе, реформе. Оне су започети али неостварени излаз из ,економске кризе’ и из ,кризе политичког система’. Требало је да то буду излази из економске и државно-политичке и друштвене кризе, из кризе Савеза комуниста. Друго својство књиге је антистаљинизам као мисао и политика ових времена и данашњих генерација. Треће, то је јачање и обогаћивање антинационализама нарочито актуелних на нашим просторима. Иван удара у срце српски шовинизам и бори се за равноправну демократску сарадњу људи, нација и њихових држава. Он је био доследни присталица демократских метода и остваривања стратешких политичких циљева и посебно против пучева".

,,Наравно, увек ће остати питање колико се дорекао. Умирујем своју савест тиме што накнадно учествујем у обнављању Иванових сазнања... У књизи се дају аргументи за узроке, а не остаје се на површини догађања. Показује се да је пре свега сукоб две политике и у том склопу сукоб личности", написао је Вукашин Стамболић у предговору за књигу ,,Жртве".

У њој Иван Стамболић сведочи и о односу са Слободаном Милошевићем.

,,Кад се неко налази на таквој позицији па дозволи да се изврши удар и буде оборен", рећи ће Иван Стамболић, ,,евидентно је да је тај направио неке крупне политичке превиде. Према томе, ту је било неких крупних мојих грешака. Да њих није било, удар не би био изведен."

Имао је Стамболић у Милошевића поверење, али је оно ,,истина, неколико месеци већ било пољуљано. Веровао сам, међутим, у његов разум и разум других који би евентуално иза тога стали. То је најпрецизнија формулација. Мислио сам: у неку сулуду ствар нико није, ајде да кажем, луд да иде... Ја сам веровао у њихов разум. Пре свега у Слободанов разум и наше двадесетпетогодишње друговање и заједнички рад."

Описујући Милошевића, Стамболић је у разговору с колегом Ћурувијом рекао:

,,Милошевић је један веома интелигентан човек. Милошевић се у свакој ситуацији веома брзо сналази. Милошевић је изузетно динамичан и борбен човек. Милошевић је имао квалитете који су, ако су били усмерени на прави начин и на праве ствари, били мени веома потребни. Додуше, сада када вратим филм скроз уназад, видим да је тај деструктивни набој и нагон био снажан. Био је ефикасан, одлучан, сигуран, поуздан реализатор онога што је било договорено. Бољег око мене готово да није било."

,,Он јесте истовремено био и површан. У тимском раду та површност, глупост, грубост се амортизовала. Зауставиш га, коригујеш. Он је увек био спреман на корекцију. Био је веома, да кажем, послушан. Није био тврдоглав. Кад га зауставиш и објасниш му, он прихвати и крене другим путем. Био је кооперативан, прави сарадник. У некој тачки, у неком тренутку догодио се обрт."

Одговарајући на питање о улози Мире Марковић у Милошевићевом обрту, Иван Стамболић наводи да је она имала ,,изгледа, огромну" улогу.

,,И хтео бих да верујем, због људских разлога, да је њен утицај био пресудан у активирању негативних страна његове личности. Можда је ово и поједностављено објашњење, али ја тако мислим. Она је снажнија личност од њега."

,,Доживљавао сам га као млађег брата", рећи ће Иван Стамболић. ,,Био је то такав однос. Млађи је требало да слуша старијег, али је братски однос."

,,Да није био дубоко уверен у исправност онога што је урадио, он би полудео. Свакога ко није мислио као он или је био против те политике он је сматрао идиотом. Он тако размишља. Он размишља црно-бело. Он размишља или-или. Он размишља са да-не. Он никада није био у стању да види да се читав живот одвија управо између тога да и не. То је човек од све или ништа. Обично је било ништа. То се ништа онда потирало новим коцкањима и новим губицима."

,,Кад се погледа његова политика данас", констатује Иван Стамболић, ,,види се да он од словеначког контраудара, кад му не дају митинг у Љубљани, иде из пораза у пораз. Сваки нови пораз је већи. Али, и сваки нови подухват је већи од претходног. Потире, затрпава претходни. То је мало парадоксално, он споља изгледа као да је у сталној иницијативи и да он диктира догађаје. То све је, међутим, на страни деструкције. У тој иницијативи он, у ствари, стално трпи поразе. Што се тиче грађења ствари, он је у сталној дефанзиви. Откако је дошао на власт и Југославија ушла у тај облик кризе до данас, сви други имали су некакав облик иницијативе, а он је сваку такву иницијативу одбио, ратовао против ње шест месеци, а онда ту иницијативу прихватао. Ствари су, наравно, у међувремену ескалирале, а иницијатива коју је прво одбио па прихватио, више није била у игри. Тада је већ било касно. Долазиле су нове идеје, он их је одбијао. Па опет касно прихватао... И све тако. Све време то је један велики губитник. Разуме се, са њим и српски народ."