Преиспитати приступ у односима са Хрватском

Односи Србије и Хрватске од несумњиве су важности за обе земље, за могућности и перспективе њиховог развоја, за место и значај које оне имају у региону. С обзиром на релативно мала национална тржишта и ограничене ресурсе, оне су објективно упућене једна на другу. Међутим, и поред очигледне потребе за нормализацијом, српско-хрватски односи и даље су на ниском нивоу. У периоду од 2015. до 2019. реализоване су само две званичне билатералне посете (председника Вучића и министра спољних послова Дачића Хрватској), а низак ниво политичког дијалога определио је ниво сарадње и у другим сферама.

Решавање заједнички идентификованих отворених питања, која се односе на нестала лица, границу, повратак и статус избеглих лица, сукцесију, мањинска права и повраћај културних добара, свакако би допринело унапређењу билатералних односа. У наведеним областима, међутим, до сада није било знатнијег напретка или су остварени само незнатни помаци.

У погледу питања несталих динамика је незадовољавајућа, до чега је додатно довела хрватска страна, прошлогодишњом иницијативом за доношење новог правног оквира сарадње, што ће успорити решавање овог питања. Претходно је 2017 дошло до шестомесечног застоја у раду надлежних комисија, након прекида конференције о несталим лицима из целог региона, изазваног хрватском тврдњом да је Србија главни виновник проблема.

У питањима разграничења није било никаквог напретка, а међудржавна комисија се не састаје од 2011. године. Хрватска страна није одговарала на наше иницијативе за наставак преговора, најављујући окончање процеса разграничења пред Међународним судом правде или путем међународне арбитраже.

Повратак избеглих лица српске националности и питање њихове имовине и даље су без знатнијег помака. Србима избеглим из Хрватске одузето je више од 40.000 станова на којима је постојало станарско право. Уместо њиховог враћања, Хрватска спроводи програм стамбеног збрињавања, који не може бити супституција за одузета станарска права. Хрватски Сабор донео је новембра 2018. Закон о стамбеном збрињавању на потпомогнутим подручјима, али међу бројним категоријама које могу остварити ово право нису и бивши носиоци станарског права. Поред тога, не примењује се Анекс Г Бечког споразума о сукцесији, који се односи на права повратника и избеглих Срба и решавање питања имовине између две државе.

У мањинским питањима остварен је напредак кад је реч о правима Хрвата у Србији. Према представницима Хрватског националног вијећа, реализовано је две трећине договорених пројеката (обезбеђени су уџбеници на хрватском језику, потписан је Меморандум о оснивању лектората хрватског језика и књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду, Владa Србије је доделила пола милиона евра за реновирање родне куће бана Јелачића…). С друге стране, када је реч о правима Срба у Хрватској, нема знатнијег помака. Не спроводи се законска одредба по којој Срби имају право на запошљавање у државној администрацији и локалној самоуправи пропорционално уделу у укупном  становништву, и даље не могу да остваре законом гарантовано право на писмо и језик, школе српске националне мањине нису званично регистроване, на ХРТ још не постоји редакција програма на српском језику…

Суштински узрок лоших билатералних односа треба тражити у тенденцији ка рехабилитацији усташтва у Хрватској, у односу према Јасеновцу, почев од настојања да се знатно умањи број жртава, па до ревизије његовог карактера и профила, у одлукама хрватских судова који су поништили пресуде за шест особа осуђених за ратне злочине у време НДХ, у чињеници да је хрватски Сабор покровитељ комеморативног скупа у Блајбургу за убијене усташе и домобране итд.

Чини се да би било сврсисходно преиспитати наш приступ наведеним проблемима у односима са Хрватском. Наиме, Србија има претежно дефанзивну позицију и углавном само одговара на прозивке хрватске стране, која наступа веома офанзивно. Чињеница је, међутим, да је у решавању отворених питања Србија више урадила од Хрватске, која је углавном одговорна и за застој у раду мешовитих комисија, што би у билатералним контактима требало јасно предочавати и наглашавати, уз покретање питања обавеза које Хрватска није испунила.

На рехабилитацију усташтва и НДХ и на етнички мотивисане инциденте према Србима наши званичници реагују саопштењима, изјавама, вербалним нотама и протестима, што не даје резултате. Недостаје дубинска дипломатска активност која би имала циљ да се са тим упознају најважније међународне организације (УН, ЕУ, Савет Европе, Европски парламент и друге) и најутицајније земље (САД, Русија, Кина, Немачка, Француска, Велика Британија), чиме би се уједно подржале прогресивне, антифашистичке снаге у Хрватској да се одупру таласу ревизионизма и неоусташтва.

Амбасадор у пензији, Српски спољнополитички круг

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа