Сетни оптимизам

Текст „Сексуалне неурозе наших родитеља” Лукаса Берфуса (2003) уклапа се у поетику in-yer-face драматургије, па у том смислу, по тематици, структури и стилу има сличности са драмама Саре Кејн (посебно „Очишћенима”), Маријуса фон Мајенбурга, Дее Лоер. Постављајући у центар радње једну специфично одбачену девојку, писац се аналитички, опоро духовито, суморно поетично, са битним дозама апсурда бави бројним проблемима савременог друштва.

Сцена у представи редитељке Тање Мандић-Ригонат је стилизована, одређена црном бојом, пространа и подељена на неколико призора (докторска ординација, тезга са поврћем, породични дом, хотелска соба), што омогућава ефектно смењивање фрагмената радње. Редукована, клаустрофобична, вештачка прецизност сценографије сугерише одсуство спонтаности и природности. Осећај апсурда скоро да постаје опипљив, излива се из те пластичне уредности (сценограф Александар Денић, костимограф Милена Ј. Н. К.). Нико од глумаца, током представе, не напушта сцену. Када не играју, седе по ободима, на посебно издвојеном простору, што има метафоричка значења немогућности одласка, живота као чекаонице итд.

Вања Ејдус заиста импресивно игра протагонисткињу Дору. У њој има доста од Бихнеровог Војцека: неуротична је, прогоњена, изгубљена, гурнута у безизлазну замку дијаболичног окружења. А, истовремено, пуна је живота. Ерос, као конструктивна, незаустављива енергија, неконтролисано се прелива из ње, и мрви насилно успостављене, друштвене баријере.

Сви други ликови у представи су, у основи, постављени театрално што тачно показује њихову ужасну безосећајност, односно истиче драгоцену невиност Доре. Најубедљивији су ликови код којих, у оквирима тог базичног маниризма, продре нека људскост, понека ретка емоција која разори друштвену позу, навучену маску уредности и застрашујућег аутоматизма (ликови Финог господина – Игор Ђорђевић, Дориног доктора – Миодраг Кривокапић, Дориног оца – Слободан Бештић).

Са друге стране, мање су узбудљиви ликови који немају ту вишеслојност, већ су сасвим отуђени, наказни створови, ослобођени сваког трага емоција (Дорин шеф – Милош Ђорђевић, Шефова мајка – Добрила Стојнић, Дорина мајка – Душанка Стојановић Глид). Реализација ових ликова јесте тачна и сасвим оправдана, али би они били потпунији да је у њима, бар у назнакама, присутан стваран живот. Текст даје могућност да се на сцени прикаже и њихова људскост, иако минимализована и ћушнута у ћошак. На пример, у једном тренутку Дорин шеф говори о лепоти Дорине невиности. Глумац те сегменте изговара као и све остале реплике, дакле театрално, карикирајући смисао. Да је тај део изведен реалистичније, искреније, успоставио би се и други, људски аспект лика, чинећи га сложенијим и уверљивијим. Индикативно је и то да нико осим Доре нема лично име. Једино је она стварна у том окружењу безличних, одвратно безосећајних створења.

„Сексуалне неурозе наших родитеља” Тање Мандић-Ригонат је изазовна и добрим делом уметнички вредна представа која конфронтира публику са низом битних питања – друштвене контроле, укидања слободе и индивидуализма, спутавања љубави и сексуалности, односа између родитеља и деце итд. Иако Дора, на крају, остаје сасвим сама, свирепо напуштена и преварена, закопана у празнини и варљивим надама, задржава се сетно оптимистични утисак:живот је немогуће искоренити.