Почетак изласка из ћорсокака

Дошло је време да поново вратимо веру у наш репрезентативни фудбал, који је последњих година сагињао главу и пред највећим фудбалским аутсајдерима. Честе промене селектора, тумбање главног тима, лоша атмосфера око репрезентације, често упирање прста једних према другима.., и шта све не још, често су нас  доводили у фудбалски ћорсокак, у који смо западали  сопственом кривицом. Нису нам ваљали ни играчи ни селектори ни председници. Нико нам није био добар...

Последње две утакмице са екипама из самог врха европског фудбала, са једном великом велесилом као што је Немачка и Португалијом која је званични првак Европе, потврдиле су оно што је свако од нас могао да претпостави: да имамо играче највише класе, светске мајсторе фудбала попут Душан Тадића, само је било питање тренутка када ће ова екипа бљеснути пуним сјајем.

Ако се мало боље погледају сви важећи фудбалски фрагменти, онда се долази до закључка да је Србија већ увелико у фудбалској транзицији званој промена генерације. Та теза заснована је на чврстим чињеницама, које су необориве. Најпре је дошло до смене на голу. Дмитровић је више него успешно заменио искусног Стојковића, а свакако не треба заборавити да је ту и млади Рајковић. Уместо капитена Коларова, који се полако приближава фудбалској пензији имамо неколико решења. Од Родића, Богосавца па све до Младеновића, који је прексиноћ одиграо веома добро. На штоперској позицији су Миленковић, који је свакако будућност нашег фудбала и Урош Спајић, који је показао да га изузетно мотивишу велики мечеви. Наравно, не треба заборавити ни Вељковића..

Средњи ред је освежен са Немањом Максимовићем и Сашом Лукићем, а у офанзивом делу тима доминирају Љајић, Тадић, Митровић и млади Јовић. Дакле, ако се реално погледа тренутна слика, ако се има у виду чињеница да неки играчи нису играли због објективних околности, онда је евидентно да постоји још простора за напредак. И то не било какав напредак, већ онај који подразумева повратак српског фудбала на велику репрезентативну сцену.

Дуго, пуне две деценије наши фудбалери нису играли на континенталном такмичењу. Уефа је новим системом квалификација у доброј мери помогла многим репрезентатацијама. Посебно ако се има у виду чињеница да ће се идуће године за титулу првака борити практично пола Европе, чак 24 репрезентације. Очекује се да и Србија нађе своје место у том друштву, без обзира што су јој главни конкуренти Португалија и Украјина. Мада, никако не треба потценити ни Луксембург, који ће сигурно некоме опасно помрсити рачуне. Само да то не будемо ми...

Искусни Антонио Рукавина је играч на којег селектор Крстајић може да се ослони у сваком тренутку. Поуздан, тачан, једноставно, Рукавина у свакој утакмици даје свој максимум. У понедељак је био одличан по десној страни.

- Најважније од свега јесте да смо се достојно одупрели прваку Европе и да нисмо изгубили. Можда смо мало попустили у другом полувремену, али, морамо да наставимо да размишљамо само позитивно. То је пут који нас може одвести до циља, каже Рукавина после дуела у Лисабону.

Душан Тадић је бљеснуо против великог Реала и данас се овај фини момак из Бачке Тополе сматра истинским вођом и креатором нашерг тима. Душан је на себи својствен начин преузео важну улогу и у тандему са сјајним Адемом Љајићем у стању је да превари и предрибла сваку противничку одбрану. Па чак и ону која се сматра непролазном. Да ли то значи да после дуго времена добијамо играча највеће светске класе, који је у стању да се носи и са највећим изазовима модерног фудбала. Зато се португалска одбрана често налазила на великом искушењу, па је прљави Пепе, тај добро познати фудбалски грубијан, а памтимо га још из Реала, када није бирао средства да заустави противнилчке нападаче, често стартовао погибељно, са жељом да намерно повреди нашег капитена.

Посебно освежење савакако су одличне партије Младеновића и Лазовића. Они су прексиноћ били достојни дреса који су обукли у дуелу са европским прваком показујући да на њих наш фудбал итекако може и мора убудуће да рачуна. Некадашњи Звездини играчи, су потпуно сазрели за велике утакмице, попут оне у понедељак у Лисабону.

За Адема Љајића који у дресу Бешикташа пружа добре партије, ова почетна утакмица у новим квалификацијама потврђује да Србија има добар тим.

- Није лако играти против првака Европе, посебно на њиховом терену. Мислим да смо у највећем делу утакмице знали шта хоћемо. Важно је да наставимо у истом ритму. У јуну нас чека тежак испит у Украјини, неће бити лако, али до тада има још доста времена, наглашава Љајић.

Реч две о селектору. Младен Крстајић је пребринуо велику буру и буну, међу неким играчима, која је претила да озбиљно уздрма тељмеље нашег најпопуларнијег спорта. Добро је што је Крстајић, који свакако још мора да учи тренерски занат, знао шта хоће а шта неће. Добро је што је добио подршку челника Савеза да настави започети посао. Мада, тренеру никада није сигурна столица, чак и када његов тим побеђује...

Јовић не сме да се љути

Младом Луки Јовићу, стрелцу гола у Волфсбургу против Немачке ни мало се није допала одлука Крстајића да утакмицу почне са Митровићем. Голгетер Ајнтрахта из Франкфурта мора да зна да селектору није било лако да донесе такву одлуку и да се при том Крстајић углавном руководио тиме да су му против Португалије и њихове чврсте одбране потребни јаки и снажни фудбалери попут Александра Митровића, који се мајсторски носио са Пепеом. Са друге стране, Митровић је наш стандардни центарфор, а то је заслужио играма и головима, док за Јовића има времена да стварно покаже колико вреди. А вреди много...