Срби и швајцарци

Иако су многи поверовали да Срби више не верују у бајке, изгледа да то и није баш тако. Неки од нас су помислили, баш као и неколико стотина хиљада Американаца, да се може „зарадити хлеб без мотике”, односно „узети робу, а не платити, узети кредит, а не вратити”. Америчка држава је у складу са либералним уверењима све препустила тржишту, због чега су хиљаде људи постали бескућници и отишли да живе у бедним шаторским насељима. Српска држава је „осетљивија”, нарочито ако су избори на видику. Један број људи остао је без крова над главом, а већина некако „гура”, очекујући неко „праведно” решење, које ће смањити дуг и олакшати враћање остатка кредита.

Два кључна актера ове ситуације налазе се на потпуно супротним позицијама. Банке полазе од чињенице да функционишемо у тржишној привреди, у којој по дефиницији свако сноси и добре и лоше последице својих одлука. Суштински, тешко би се могла наћи аргументација којом би се оспорио овакав став. Банке нису социјалне институције, већ и оне трпе немали ризик својих добрих и лоших пословних одлука.

За решавање стамбених проблема наши грађани нису имали превелики избор. Једна од могућности било је и кредитно задужење у домаћој или страној валути. Банкарска логика је доста једноставна – обезбедити добру зараду (камата) и избећи могући ризик везан за непредвидиво кретање инфлације и девизног курса. Од инфлације, ако је и било динарских кредита, банке су се штитиле високим каматним стопама. Заштита од непревидивог кретања курса обезбеђивала се кроз валутну клаузулу и променљиве каматне стопе, које је одређивала банкарска маржа и кретање корпе изабраних европских валута (еурибор, либор...).

У разматрању могућих алтернатива решења свог стамбеног питања, многи су олако прешли преко чињенице да се кредити враћају неколико деценија и да се околности које су важиле у моменту закључења уговора могу знатно изменити. А оне су у почетку масовног одобравања стамбених кредита биле такве да су фаворизовале кориснике кредита у швајцарцима, јер је каматна стопа била знатно нижа. Задужени у швајцарцима задовољно су трљали руке, а остали су ћутали и трпели. Али пошто све што је лепо обично траје кратко, ситуација се брзо променила. Швајцарац је „скочио” са 52 на чак 116 динара, а евро са 80 на 118 динара. У салдирању добитака (разлике у каматним стопама) и губитака (разлике у кретању курса) већу штету су имали задужени у швајцарцима. НБС је нудила излазну стратегију, претварањем кредита у швајцарцима у кредите у еврима. Неки су то и учинили, већина није. Изгледа највише оних који нису узели у обзир упозорења НБС да су, и поред нижих каматних стопа, дугорочни кредити у швајцарцима ризичнији од кредита у еврима.

Независно од тога како је ко и шта разумео, као и чињенице да живимо у тржишној привреди и да држава не може некоме бити мајка, а некоме маћеха, данас имамо огроман проблем који мучи скоро 17.000 наших грађана. Решења овог питања у окружењу су различита. Мађарска је кредите у швајцарцима претворила у кредите у домаћој валути (форинта), уз државну помоћ банкама да санирају настале губитке од чак девет милијарди евра. Хрватска је поступила слично, при чему су њихове банке покренуле спор против државе за штету од једне милијарде евра. Србија још тражи решење за задужене у швајцарцима. Јуче је обелодањен став Врховног касационог суда, који би требало да буде смерница за поступање осталих судова. Овај суд се огласио да су уговори ништави уколико банка не докаже да је на рачуну када је одобравала кредит имала покриће у швајцарцима, и ако нема писмени доказ да је кориснике кредита унапред упознала са свим будућим ризицима које носе овакви кредити. Препоручено је да све док траје судски процес треба обуставити поступке продаје хипотека насталих због кашњења отплате кредита.

Овакво тумачење још више ће закомпликовати решење ове ситуације и беспотребно од једног великог створити више, не много мањих проблема. Уместо бесконачно дугих процеса, огромне неизвесности и стварања потенцијално још већег дуга, ионако презадуженим корисницима кредита у швајцарцима, требало би тражити брзо, одрживо и најмање лоше решење, полазећи од принципа „да не могу сви све изгубити и сви све добити”. То практично значи да дужници и банке треба да се „нађу” на средини, која ће се утврдити као разлика између кредитних обавеза исказаних у швајцарским францима и кредитних обавеза исказаних у еврима, умањујући преостали дуг за утврђени износ. Учешће државе у решавању овог проблема може бити само кроз помоћ најугроженијим дужницима, пре свега водећи рачуна о њиховом социјалном статусу.

Професор на Економском факултету у Београду

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа