Милошевићев први успех

Да је било кога победио прекјуче то би много значило Партизану, а пошто му је то пошло за руком против Чукаричког, директног супарника за треће место у лиги, онда тај успех добија још више на важности. Та прва три бода под вођством новог тренера Милошевића враћају међу „црно-беле” ведрину, која их је у последње време напустила.

Имајући у виду околности велика је ствар да се победи у дербију директан ривал за место на табели, без обзира што то није ни прво, ни друго, него тек треће. Независно од тога подвиг је да се исцеди сува дреновина и начини преокрет. Партизан је повео, онда губио с 2:1 и на крају победио с 3:2. Руку на срце, то се догађа, али ко би то очекивао од овог тима...

За похвалу је што „црно-бели” нису изгубили главу, кад је кренуло наопако по њих. Нису се оптерећивали ни тиме што није признат Захарићев погодак кад су губили.

Тријумф, а ова и оваква победа за њих је у овом тренутку заиста то, могао би да им да крила. На крају тешких седам дана предстоји им још један озбиљан испит – гостовање Војводини прекосутра.

Милошевић се прибојавао шта ће да донесе напор од три утакмице за недељу дана. Указивао је и да је његовом тиму највећи проблем психолошки притисак, који је, по његовој процени, победом против тешког противника у важном сусрету, отклоњен макар на кратко.

Упркос тим реалним разлозима за веровање у боље сутра Партизан оним што је приказао против Чукаричког није уверио да је стао чврсто на своје ноге. У свим линијама тима има на чему да се ради.

Оба гола је примио тако да се намеће питање шта ради његова одбрана. Први је пао после дуге акције супарника, кад је шеснаестерац био пун играча. Без обзира на то Стојановић је поред неколико Партизанових фудбалера око себе примио лопту и несметано шутирао.

Други пут се мрежа иза Стојковићевих леђа затресла после Овусуовог дар-мара. Не само што је свог чувара варком тела избацио из игре, него је наместио такву шансу Луковићу из које се не промашује. Можда се Партизанов играч, који је требало да га заустави, и оклизнуо, можда је лопта случајно дошла до стрелца другог гола за Чукарички – свеједно је, јер то не оправдава Партизанову одбрану, која је била као декор.

Везни ред је почео да добија идеје тек кад је ушао Илић. Њему свака част што је и с 42 године на плећима и те како од користи клубу, али како да нико од млађих још ништа не научи од њега?!

Партизан је дао три гола, што је само по себи за аплауз. Међутим, то нису били, како се некада говорило, неодбрањиви матни напади. За први је Рикарду лопту на главу послао противнички играч. Код другог и да се не узима у обзир да је лопта закачила неког играча у живом зиду, али слободан ударац није дело тима, него умешност појединца.

Трећем голу јесте претходила акција, међутим, од ње не би било ништа да Тошић није био буднији и хитрији од свог чувара, па је натрчао на лопту коју је одбио голман.

То нису аутоголови, па да се каже чиста срећа. Заслуга је то несумњива оних који су постали стрелци, али на таквим случајевима није реално да се граде озбиљни планови.