Шетња са транспарентима или са цветовима перунике

Био је некада добри професор социологије права Радомир Лукић, од главе до пете Србин – Србијанац из Милошевца, који је докторирао права на Сорбони пре Другог светског рата у шумадијском оделу и волео изнад свега шетње са цветом мирисне перунике у руци. Сећам га се из давних педесетих година прошлог века, када нам је у познатој „Петици” Правног факултета говорио да нема идеалног политичког система на свету и да га никада није ни било. Али да морамо схватити да је држава апарат силе у рукама владајућих снага, које никада и нигде нису хтеле из чистог мира да предају власт другом. Задатак нас – будућих правника – биће да помогнемо људима да бар мало натерају власт, ако претера у својим акцијама или ригорозности у вршењу власти, да попусте и удовоље народу. Што се, како је говорио велики професор, ретко дешавало.

Сећајући се са сетом омиљеног професора социологије права, размишљао сам шта данас тера људе, не само код нас – иако је овде реч првенствено о нама – да се тако масовно шетају по градским улицама, додуше не са цветовима перунике у рукама, али свеједно – они нешто хоће: траже оставке највиших функционера, измене у изборном систему, поштовање правних норми и система поделе власти...

Све је то људски и о томе се свакодневно пише у медијима – и у онима на које има утицаја власт и у онима који критикују власт. Шта заиста тера те људе, у не малом броју наших градова, да тако масовно излазе – донедавно и по мразу и зими – и траже права која су им формално загарантована уставним и законским одредбама, а за која они тврде да се не спроводе у дело.

Мислим да је основни узрок и покретач шетњи без цветова перунике што се власт у највећем броју земаља, па и код нас, доста одвојила од обичног човека и, добивши његово поверење на изборима, заборавила – намерно или ненамерно – да мора комуницирати са тим истим народом и стално бити са њим у вези. Као што то ради највећи број црквених заједница и организација, које свакодневно опште са својом паством, држе литургије и литије, крштавају децу и промовишу свеце и славе. Тако раде вековима и одржавају се успешно. Рекао бих, чак и успешније данас, у електронско доба, него у ранијим периодима.

Странке су заборавиле да поред њихових чланова постоје и други људи, у много већем броју, који њих подржавају, као и они други, и сви очекују да власт коју су им поверили има у виду да и они постоје. Највећи „успех” странака, бар код нас, јесте да народ не бира посланике и велможе по имену и способности, већ бира листу са именом вође странке, а он онда, са својим верним сарадницима, бира своје људе, који ће му бити поуздани и верни на министарске и одговорне функције. То може да буде и добро, али често води и монополу на власт, корупцији, злоупотребама и другим лошим феноменима који су нам познати. Због којих су људи незадовољни.

Данас су обични грађани – млади, жене, пољопривредници, професори, студенти, радни људи и пензионери, и сви други – препуштени у великој мери страначким медијима и опредељеним таблоидима, који им бацају прашину у очи и продају маглу, настојећи да скрену пажњу људи са озбиљних тема на голицаве и трачерско-сексуалне афере и феномене. И то раде успешно. Људи, међутим, немају канале, вентиле, излазе, начине и средства да изразе своје ставове и мишљења о озбиљним и животним питањима, сем кроз неке рубрике, типа „Међу нама” и писма читалаца. Друштвене мреже на мобилним и интернет системима свакако су нови феномен и шанса, али су се они који су се постарали за поменуте таблоиде и ту поставили успешно, имају своје ботове, ту су им шапе и развијају манипулацију у своју корист.

Не мислим да треба заговарати самоуправни или корпоративни систем, који је код нас постојао у време титоизма и социјализма и који је имао доста великих мана, јер је, иако теоретски и законски добро постављен, и он био под великим утицајем једне партије, која је имала монопол. Сада је то она највећа или коалиција. Све се своди скоро на исто, само на други начин и у друго време.

Али да треба размислити да неке облике партиципације запослених и радника у својим установама и фабрикама и учешћа грађана у креирању комуналне и државотворне политике треба ставити на дневни ред и инаугурисати их у складу са модерним временима – то ми изгледа јасно. То би био добар пут да се народу, чија су свест и сазнања порасла у време електронских медија и савремених комуникација, отвори пут утицаја на своју судбину. Размислити који би то били облици: у време које смо поменули све заједнице – од месних, које данас постоје и не постоје – па до општина, градова, округа и до висова државе – имале су представнике својих структура, који су могли да изнесу зашто су грађани и пољопривредници незадовољни, или поштари, или запослени у неком геодетском заводу. И да изнесу своје мишљење о законским предлозима и да комуницирају са живим, а не отуђеним страначким представницима о својим жељама, незадовољствима и задовољствима, захтевима и свим другим питањима која их муче.

Тада би шетње грађана заиста могле да буду, бар делимично, и са цветовима перунике, а не само са великим и оштро настројеним транспарентима, паролама, тестерама и вешалима.

Књижевник и публициста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа