Косовски подсетник

Прва реченица текста "Хронике с поводом" која је случајно нађена приликом рашчишћавања једног редакцијског ормана, записана новембра 1984. гласила је: "Ја сам Арсеније Шарић из села Маће, општина Ђаковица, Имам 20 година. Оца су ми убили 1982. па сад живим са иредентом и једина сам српска породица у селу. Имам муке јер желе да ме истерају са мог имања..."

Вешта рука новинара који је "хронику" писао, уводи у причу инжењера Богдана који сумња у истинитост писма. "Овде", вели Богдан, ,,постоје два рукописа, један више личи на техничко писање, из чега следи закључак да је писмо диктирано, а другом руком је писана адреса. Уосталом, поручује инжењер, ако је Србин, зашто пише латиницом."

Арсеније наставља: "Јављам то властима редовно, али нема никакве помоћи, јер се све понавља по старом. Пуцали су у мене, али нико није покушао да пронађе кривца, а претње да не сечем дрва у сопственој шуми, тровање пса и пољске штете, су свакодневна појава...."

У "хронику" новинар уводи још једну личност која чита Шарићево писмо. То је познаник из неке банке који осим што каже "то је страшно", поручује новинару да се мане врућих тема. "Банкар" даје савет како се брзо обогатити. "Нађи, брате, неког ко ће на твоју књижицу да уплати милијарду само да преноћи. Од камате ћеш безбрижно живети до краја . Пусти Косово."

"И оца су ми нападали, покојног Миодрага, псовали га и свашта му радили док га на крају нису убили", наставља Арсеније, ,,па сам сада на великој муци јер немам где, а још имам и мајку и два млађа брата и сестру..."

Код "Знака питања", пише даље у "Хроници с поводом" , новинар среће друга са факултета родом из Метохије. И њему показује писмо.

"Одузели су ми део имања па су поделили иреденти, ја морам да плаћам порез за њих, а они су власници моје земље на којој су живели и деда и отац, па бих Вас молио да дођете мало код нас, ако можете икако да нам помогнете, јер мени преостаје једино да напустим Косово", - завршава Шарић.

На крају "хронике" написано је да само колега са факултета, пореклом из Шарићевог краја, није посумњао у аутентичност писма.

Каква је судбина касније на крају Дведесетог века задесила породицу сељака Арсенија , није познато.

Међутим , на почетку нашег века појавила се , како се може прочитати у медијима , "реална опасност" да до краја 2007. године, Албанци на Косову не узму само Шарићево имање већ цело Косово и Метохију заједно.

Током таквих вести које колају земљом, САНУ у својој Галерији у Кнез Михаиловој, приређује изложбу "Драгоцености Карловачке митрополије", на којој је приказан кључни лик ове приче Аресеније III патријарх пећки . Испод његовог портрета је легенда која садржи историјске чињенице: "За време Аустријско-турског рата 1690. патријарх је помагао аустријску војску која је ослободила Пећ и српске области до Скопља. У биткама с Турцима учествовала је и српска (добровољачка) милиција. Због турске контраофанзиве, аустријска војска се повлачи чак до Београда, а са њом и српски устаници, народ и његови прваци, монаси и архијереји с патријархом на челу".

У Београду је Арсеније III сазвао црквени сабор и упутио писмо цару аустријском Леополду о признавању српске црквене аутономије".

Историја овај догађај описује као "Велику сеобу Срба" и неумитно уноси најважнији моменат у косовску причу: "Велики број становника старе Србије напустио је свој родни крај и прешао на север, а њихова су седишта одмах запоселе велике скупине муслимана Арбанаса и тако изменили етнички састав ових области."

Два Арсенија, сељак и патријарх нашли су се на истој историјској клацкалици у различитим временима. Патријарх се иселио заувек и повео свој народ, а сељак Арсеније и његови земљаци којима историја није била наклоњена, немају много избора. "Виноград" који им је Бог "обећао" очевидно није дат њима. Аустријска војска је поражена давно, а Турске више није сила на Балкану. Како сада ствари стоје, на Пољу Косову остаје само горак подсетник националне историје на људе и догађаје из 1690. када је патријархова резиденција била у Сент Андреји, а само повремено је посећивао Коморан и Будим.

На Косово се више није вратио.