Брод без кормилара

Да ли постоји земља у којој се шах игра више него у Србији? У периоду 1950-1980. шахисти Југославије учествовали су на 15 шаховских олимпијада: освојили су једну златну, шест сребрних и седам бронзаних медаља! Укупно 84 шахистe били су у саставима награђених екипа – 60 из Србије, 24 из других република!

Према укупним резултатима на међународним појединачним и екипним такмичењима, деценијама смо били други, иза Совјетског Савеза. Пријатељски мечеви две водеће шаховске земље, СССР-а и Југославије, играни су 17 пута, 17 година. Москва и Београд - светски шаховски центри. И? Остали су уздаси, да се прича, да се уз гусле пева шта је некад било.

Шта то би? Музика и паре? Не! У шаху је било мало пара, или их није ни било, а трештала је музика. Да ли то у таласима наилазе успешна, па неуспешна генерација, као и другде? Можда има и тога.

Ротација челних људи после једногодишњег мандата, од врха државе до шаховских клубова - то је то: глогов колац смишљен још пре неколико деценија. Најтрофејнији шаховски клуб ,,Црвена звезда" водио је ,,о свом руху и круху", срцем, Предраг Павловић. Онда су му саопштили да је ,,прошло годину дана", дође други уместо њега, па трећи, пети – и шаховски клуб ,,Црвена звезда" оде да се више не врати. А на челу Шаховског савеза рингишпил на делу: шесторица из република, двојица из покрајина. Неки залутали, за оне друге није грех што не знају шта је Дамин гамбит или како топ и ловац добијају против топа... Али како за годину дана да разазнају где су. Таман и да се снађу, већ долази на ред следећи полазник семинара.

Дуго је трајало развлачење свак на своју страну, да би онда рат на шаховској табли био допуњен правим ратом.

Током сјајних година шаховску организацију нису водили они који су дошли пре свега зато да се сликају и узму што се узети може. Нити су били од те сорте, нити је шах фудбал или кошарка, да се има шта узети. Предраг Павловић се није сликао, нити доносио клубу дукате, већ нешто много драгоценије – ентузијазам. Оно без чега је шаховски клуб ,,Црвена звезда" и нестао.

И сада, где смо? Шаховски савез Србије, Шаховски савез Војводине, Шаховски савез Београда... Па, добро! Ако не буде ко у клин ко у плочу кад је реч о оном битном – систему такмичења, репрезентацији, игри, младима... То јест, да не буду четири различита програма наставе у школама него један. Јер, од ове године шаху су широм отворена врата основних школа – пружена му је права прилика да покаже да не производи само добре шахисте него и да има нека васпитна својства.