Београдски дневник

Драги пријатељи, колеге,

Док стрпљиво проводим свој боравак у Београду, што је пријатно изненађујуће искуство, као поштовани гост Срба, и радујем се напредовању ка будућим професионалним могућностима, мислио сам да бих с времена на време могао да вас заинтригирам са неколико дневничких уноса који се односе на моја искуства у овом изузетно посебном граду.

У каснијим записима детаљно ћу описати град. Сврха овог првог записа је да опише неке необичне политичке демонстрације које су обузеле град протеклих недеља. Ове демонстрације су у суботу достигле крешендо, јер је велики део центра Београда био преплављен хиљадама демонстраната који су захтевали оставку председника Србије Александра Вучића.

Београд, иако има око два милиона становника, ипак је мало више од великог села и сви знају све што се овде дешава. Постао сам у неку руку славна личност и свако има идеју о томе шта би могао бити следећи корак у мојој каријери. Отуд се улажу напори да будем увучен у српску политику: императив је да се одупрем.

Позвали су ме да у суботу јавно марширам на демонстрацијама. Одбио сам да им уопште присуствујем. Онда ме је особа која је организовала демонстрације замолила да се сретнем са њим на разним јавним местима на пићу или касније на вечери. То је проблематично, јер имам коректне односе са органима државне управе у Републици Србији. Заузимам политику стриктне неутралности у односу према српској политици, као поштовани гост у овој земљи, па сматрам да такви позиви морају бити дискретно одбијени. Овде имам статус политичке недодирљивости, али то не могу злоупотребити тако што допуштам било којем политичару (посебно истакнутом опозиционом) да покуша да се заштити кроз дружење са мном. У истом контексту, у суботу увече сам позван на продржавну прославу, догађај за који сам, после промишљања, одлучио да је примерено за мене да му дискретно присуствујем.

Један од куриозитета тренутних политичких превирања у Србији је да ја не могу да схватим о чему је ту реч. Или у ствари могу; није реч ни о чему. Не постоје питања о политици која могу разабрати, а која раздвајају стране. Обе су проевропске, про-либералне и усмерене ка модернизацији. Оне имају донекле различит приступ проблему нормализације односа са Косовом, али по мом мишљењу те разлике су намерно претерано наглашене. Стога су политичке платформе страна углавном идентичне.

Главна притужба демонстраната је да је господин Вучић „диктатор”, што се обично чује као рефрен протеста. Ова тврдња је очигледно бесмислена; Србија је модерна, високо функционална европска демократија са прилично јаким политичким и демократским институцијама и минималним нивоом изборне корупције. У том смислу, она је последњих година постигла изузетан напредак. Господин Вучић није диктатор јер је био демократски изабран. Иако сви воле да кажу другачије, Србија такође има суштинску слободу штампе. Постоје новине најразличитијег калибра, које задовољавају сваки политички укус. Српски медији су склони уживању у приказивању гиздавих пљуски између разнородних и веома бројних питорескних политичара у земљи. Понекад се чини да је Србија земља у којој је свако познат по нечему, а сви су у новинама. Сматрам да је за мене приоритет да у највећој мери останем изван истих.

Мислим да оно што људи мисле када кажу да је господин Вучић „диктатор” јесте да се он понаша „диктаторски” у економском смислу, или као микро-менаџер. Разматрајући ову притужбу, осећам да је њихово право незадовољство у односу на господина Вучића то што је он компетентан и феноменално вредан радник, за разлику од велике већине српских политичара који су ноторно лењи.

Нисам сигуран зашто је то нужно нешто против чега би требало демонстрирати, ако је алтернатива распршена политичка власт на гомилу корумпираних некомпетената. Али то је само мој поглед на ствари.

Модерна Србија је земља средњег дохотка са релативно високим ценама у односу на плате. Земља је можда 15 година иза неких својих источноевропских суседа у смислу економског развоја, због ратова и последичног политичког хаоса који је претрпела деведесетих година 20. и почетком 21. века. Ипак, Србија има доста тога што јој иде у корист. Има изузетну макроекономску стабилност и ликвидност банака. Стопа криминала је ниска. Медицинске услуге су високог квалитета. Моје искуство је да је ниво корупције низак – много нижи него у Швајцарској, на пример. Јавне услуге су генерално добре. Инфраструктура је ипак дотрајала. Пословно окружење се унапређује. Али то је подвучено најјачим утиском од свих – људима, који су љубазни, лепи и топли и, у коначном следу, са јаким духом предузимљивости.

У суботу сам ишао на забаву политичара и уметника. Речено ми је да могу да носим мајицу. Еуфемизам је рећи да су Срби неформални. Београђани су по правилу веома високо образовани; град је без сумње главно средиште културе и уметничких иновација у источној Европи. Србија предузима велике кораке како би побољшала своју привлачност за стране туристе, а пре свега стране инвеститоре. Сваке године ствари постепено постају боље. Питам се да ли демонстранти заиста имају толико тога на шта могу да се жале, као што се можда претварају. 

Међународни правник из Женеве и кандидат за генералног подсекретара Уједињених нација

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа