Троугао око Беле куће

Расизам, феминизам и милитаризам у овом тренутку представљају три амблематичне тачке америчког политичког троугла из којег ће, вероватно након неизвесне борбе, изаћи будући шеф Беле куће. Да ли ће то бити Барак Обама, Хилари Клинтон или Џон Мекејн, зависиће првенствено од степена јачине наведених „изама”, као и од тога да ли се и у којој мери средња класа као стожер система ослободила егзистенцијалних страхова (тероризам, рецесија), односно расно-полних стереотипа. С тим у вези ваљало би проблематизовати неколико питања. Најпре, да ли би Обамина евентуална победа на новембарским председничким изборима уједно означила и озбиљан пораз расизма у САД?! Затим, да ли би мало вероватан тријумф Хилари Клинтон могао да представља најзначајнију победу америчког феминизма још од времена Елизабет Кеди Стентон и прве конвенције о женским правима одржане пре равно 160 година у Сеника Фолсу?! Најзад, да ли би могућа победа вијетнамског ветерана Џона Мекејна значила да Бушов милитаризам за већину Американаца представља још увек мање зло од могућности да председник САД постане један црнац или жена?! Одговори, разуме се, нису тако једноставни.

Пре свега, било би крајне исхитрено посматрати потенцијалну Обамину победу као последицу драстичног слабљења расизма унутар САД-а. Управо супротно, бројни социо-демографски показатељи доста убедљиво говоре о томе да су појаве расне сегрегације и дискриминације и те како живе на америчкој друштвеној сцени. Тако, на пример, изразито низак проценат мешовитих „црно-белих” бракова недвосмислено говори о постојању расне сегрегације, док с друге стране, висок проценат смртности „црне” одојчади драматично сведочи о расној дискриминацији, будући да је реч о неадекватним условима живота великог дела „црне” популације. Зато би Обамин евентуални тријумф пре требало третирати као последицу нагомиланих егзистенцијалних страхова унутар средње класе (више од последица рецесије мање од терористичких напада) него као последицу евентуалног слабљења расизма. Другим речима, страх средње класе од последица рецесије могао би врло вероватно одшкринути Обами врата Беле куће. Наиме, добро је позната закономерност по којој економска нестабилност редовно код припадника средње класе изазива страх од силазне социјалне покретљивости и урушавања материјалног стандарда. Одатле следи да је Обамин пацифизам (који је првенствено усмерен ка социо-економским реформама) далеко прихватљивији за припаднике средње класе неголи данас Бушов, а сутра можда и Мекејнов неекономични милитаризам.

Уколико би уместо Обаме, Хилари Клинтон успела да освоји номинацију своје партије за председника Америке (што је тренутно у домену теорије) и потом порази републиканца Мекејна на новембарским изборима (што би било далеко извесније), то ипак не би морало безусловно да представља и велики тријумф феминизма на патријархалном америчком тлу. Водеће америчке феминисткиње, на пример, огорчено говоре о томе да се америчке жене још увек налазе под снажним утицајем својих мужева. Слично томе, многи социолози истичу да је континуитет дискриминације према полу и даље веома заступљен, нарочито у сфери рада. Примера ради, почетком шездесетих година прошлог века запослена жена зарађивала је само 60 одсто „мушке” плате. Данас мање од три одсто жена заузима директорске позиције у већим предузећима (иако укупно гледајући преко 50 одсто жена поседује универзитетску диплому). Зато би евентуална победа Хилари Клинтон пре одражавала постојеће расне тензије и непопуларност Бушове политике неголи остварење вечитог феминистичког сна о дефинитивној равноправности полова. Евентуални тријумф бивше прве даме Америке могао би такође да укаже и на избалансираност страхова унутар средње класе. Хиларин „умерени милитаризам” на међународном плану могао би да задовољи све оне који још увек стрепе од терористичких напада, док би њен исто тако „умерени реформизам” на домаћем терену вероватно деловао умирујуће за све оне који страхују за свој материјални стандард.

Најзад, не би требало одбацити ни потенцијалну победу Џона Мекејна која би сасвим сигурно указивала на то да су расно-полне предрасуде (нарочито расне) далеко израженије од незадовољства изазваног Бушовим милитаризмом. Мекејнова победа свакако би указивала и на апсолутну неспремност Американаца на иоле радикалније друштвене промене услед масовног страха од тероризма који је уосталом 2004. године и обезбедио други председнички мандат Џорџу Бушу Млађем. Било како било, у новембру ће америчка средња класа одлучити ко ће постати следећи станар Беле куће. Евентуални тријумф демократског кандидата свакако би представљао врхунац дугог и мукотрпног залагања покрета за грађанска права да се расне и полне баријере једном за свагда поруше на америчкој друштвеној позорници.
социолог