„Преспански модел” као понуда за решење КиМ

Повод за овај коментар је наглашено настојање високих представника ЕУ, Запада и неких суседа у последње време, после ступања на снагу Споразума из Преспе између Грчке и Северне Македоније (око имена Македоније), да тај споразум послужи као модел за решавање питања Космета, односно нормализације односа Београд–Приштина, како се тај процес званично третира. Оваква настојања додатно потврђују да су расплет око КиМ и његов временски оквир високо на лествици питања од посебног геополитичког интереса Запада у целини из већ познатих разлога (проширење НАТО-а, глобални односи и сузбијање утицаја Русије, потом и Кине, заокружење западне интересне сфере и на овај простор…).

Кључан је, наиме, контекст важних отворених питања за западну алијансу, и то: на глобалном плану (јачање Русије и њеног утицаја, уверљив наступ Кине у Европи и овом простору); на нивоу ЕУ и њене даље судбине (брегзит, избори, институционалне реформе…); у домену трансатлантских односа који, како се видело ових дана на 70. годишњици НАТО-а, имају одређених пукотина и дилема даљег функционисања и развоја и у којима је „ратна” опција са даљим војним јачањем ради супротстављања Русији и Кини главни прокламовани и обједињени мотивационо-оперативни фактор. Дакле, у изнетом смислу „Преспански модел”, да га тако назовем, интересно се наменски нуди са стратешко-политичким значењем по два основа: прво као начин решавања отворених питања између два равноправна субјекта у важном геополитичком просторном и временском оквиру; друго као начин поступања „одговорних” елита и њихових лидера који су на власти, а у име будућности, мира, стабилности, општег и појединачног добра и интереса сваке од страна и слично.

Представници ЕУ, посебно они из одлазеће администрације (комесар Хан и други), отворено препоручују „Преспански модел”, са јасном алузијом на решавање питања између две суседне земље. То важи и за последње поруке у истом контексту из високих кругова чланица ЕУ да је решавање питања КиМ condition sine qua non за приступање Србије ЕУ. Овакав приступ ЕУ и њених представника недвосмислено потврђује да ЕУ није статусно неутрална у погледу пожељног коначног исхода преговора око КиМ под њеним посредовањем, што уосталом одавно није тајна. Овоме треба додати и „добронамерне” сугестије неких суседа са највиших места који су признали „независно Косово” и који наглашено наступају са прозападних стратешких позиција у овом контексту и случају КиМ у целини.

Наглашена афирмација са глобалним ефектима (нобелова номинација) двојице лидера, грчког Ципраса и северномакедонског Заева, сама по себи говори о понуди на основама примера понашања владајућих елита и њихових садашњих лидера.

Треба коректно рећи да би „Преспански модел” могао да буде пример и понуда за нека отворена питања билатералних односа између суседа у нашем региону, чак и шире. Међутим, између овог модела и нормализације Београд–Приштина постоји велика разлика. Основе разматрања су, напросто, правно, политички, суштински неупоредиве. Правно гледано, на основу Повеље ОУН, Хелсиншке повеље ОЕБС-а, важећег међународног права, Споразум из Преспе је резултат преговора две суседне суверене државе. Србија и КиМ су по истим основама део још увек истог међународноправног субјективитета, иако са отвореним питањем статуса КиМ (протекторат ОУН, Унмик, Кфор, Резолуција 1244…). Ту је, у правном смислу наравно, и важећи устав Србије који то потврђује. У политичком смислу у случају КиМ реч је о насилном покушају сецесије дела територије суверене државе у њеном пуном међународноправном капацитету, уз противправну страну подршку (НАТО бомбардовање, политичка признања „независног Косова” као суверене државе…).

Суштински, кад је реч о Србији у случају КиМ, реч је о њеном: државном сувереном бићу са свим политичким, економским, културним и другим елементима; важећем међународном положају; државном и националном статусу и интересу; даљој политичкоправној и другој судбини. „Преспански модел” је у том смислу сувише поједностављен и једнострано и интересно пласиран, као понуда и правнополитички оквир за озбиљно решавање питања КиМ. За то решавање и даљи однос према Србији, чак и у крајње прагматичном могућем контексту у погледу неких других њених стратешких циљева (несметано и извесно приступање ЕУ, стратешка опција према Западу и НАТО-у…), ипак је неопходна стратешко-политички знатно озбиљнија понуда, како по самом садржају са могућим решењима, тако и по основама и моделу решавања.

Дипломата у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа