МВП серије је шампионски тим

Завршена је најнеизвеснија, а у исто време и најмучнија борба за регионалног кошаркашког првака. У пет утакмица Црвена звезда је на убедљив начин искористила предност домаћег терена против Будућности, па је у Београду и извршена примопредаја пехара и улазнице за Евролигу. До четвртог регионалног трофеја „црвено-бели” су дошли „стотком”, као домаћини славили су са 19, 38 и 43 разлике, што без обзира на сва ружна догађања и инциденте у обе дворане, даје јасну слику о односу снага на кошаркашком правоугаонику, где једино лопта није црвенела. Уз то, треба додати само један лигашки пораз шампиона, повреде двојице главних играча Регланда и Перпероглуа у утакмицама одлуке, такође убедљиву победу у мајсторици полуфинала с Партизаном.

Од јесени Звезда ће бити члан евролигашког каравана, у Београду ће гостовати 17 најбољих европских тимова и то је оно највредније у „пакету” који даје АБА титула. Због Евролиге је и било оволико дима и ватре, скандалозног понашања присталица оба тима, уз асистенцију или бар благонаклоност клупских руководстава. Ипак, пет на пет, на паркету, ситуација је била кристално јасна. Поред три убедљиве победе у дворани „Александар Николић” Звезда је имала шансе да посао заврши у Подгорици. У трећој утакмици имала је 12 поена предности, а у четвртој 10, али није у континуитету била налик београдској, па је Будућност успела да се домогне мајсторице.

Било је током сезоне критика на рачун „црвено-белих” и тренера Милана Томића, посебно на начин како је тим играо у Еврокупу и завршници домаћег куп такмичења, али све то су биле само успутне станице до главног циља, који је истакнут јасно на почетку сезоне. Томић, иако дебитант као главни тренер (45), имао је јасну визију како да направи шампионски тим, имајући у виду поред кошаркашких квалитета и карактер играча, психолошки профил и способност да дају најбоље за тим. У Звезду је на стручном плану донео делом и своју сјајну играчку каријеру која је трајала 16 година, а 13 је провео у Олимпијакосу, освојио у Риму 1997. титулу Европског првака као стартни плејмејкер, под командом легендарног Душана Ивковића. Од њега и осталих тренера научио је како се постаје шампион, као и у деценији по окончању каријере, када је као спортски директор и помоћни тренер учествовао у освајању још две Евролиге клуба из Пиреја.

У финалној серији је оставио и лични печат, стављајући у епицентар само кошарку, без алибија, коментарисања друге стране, инцидената. Једном речју, тренер господин. Пред собом је имао циљ и осмислио је пут и начин како до њега доћи. Тимски Звезда је била на нивоу Олимпијакоса из најбољих дана, као и дефанзивно, на психолошком плану. Финална серија је била врхунац подизања форме, а освајање титуле у неку руку и подвиг, ако се има у виду колико су значили током сезоне повређени Регланд и Перпероглу.

Десет играча су изнели финалну серију, али део тима су били и Марко Кешељ, Душан Ристић, Немања Ненадић и Алекса Раданов, са специфичним улогама. Били Берон је понео титулу најкориснијег играча, али Звезда је имала ако се не гледа укупна статистика још неколико МВП-а. Берон је доказао да у његовим венама струји кошаркашка крв, да није само шутер, већ комплетан играч, победник, који у сваком тренутку на првом месту има интерес тима. У Србију је дошао са добрим информацијама, свестан тежине дреса, захтева навијача и кошаркашке школе међу најбољима у свету. Уз инспирацију да као отац (30 година колеџ тренер) и брат (освојио Еврокуп са Локомотивом Кубањ 2013) остави кошаркашки траг, читаве сезоне је лако носио бреме играча од ког се највише очекује, играјући и туђе улоге по потреби.

Филип Човић је МВП из сенке или како су га неки назвали „морални МВП”, јер је тек у другом мандату доказао да је играч за Звезду, а не првотимац заслугом оца. Напустио је „црвено-беле” 2012, јер није могао да издржи притисак, а после пет сезона се вратио и био међу најзаслужнијима за титулу и повратак у Евролигу. У одсуству првог плејмејкера Регланда узео је лидерску палицу, донео преокрет у многим утакмицама, са 6,2 асистенције у плеј-офу и много важних кошева, мењао ритам и ситуацију на терену.

– Када сам правио тим, ја сам одабрао да Филип игра за Звезду, знајући шта могу да очекујем од њега – рекао је после финалне серије тренер Томић.

Трећи стуб Звездиног великог повратка био је Мохамед Фаје. Кад га је Томић довео из грчке лиге мало ко је и чуо за овог искусног Сенегалца, који је играо за мање познате клубове, Икарос, Панелефсиникос, Ретимо и Промитеас. Био је „песница” Звездиног тима у финалној серији, најбољи дефанзивац, показао је срце као да је рођен са црвено-белим дресом.

Домаћи играчи су били велика Звездина предност, поред Човића важне улоге имали су и Огњен Добрић, Дејан Давидовац и Бориша Симанић. Статистички Бранко Лазић није био на висини претходних сезона, али у кошарци су бројеви само једна страна медаље, а капитен је у сваком случају био карика која је држала све под контролом.

Шампион је однео победу и у рекету, Мајк Цирбес и Мајкл Оџо су посебно у плеј-офу били на висини задатка, добро бранећи игру „два на два” Будућности, нападачки константни, а скакачки доминантни. Имали су у прве две утакмице и помоћ ветерана Стратоса Перпероглуа, који се спуштао по потреби на „четворку”. Као и Регланд Грк је много недостајао у Подгорици, али у мајсторици се „појавио” Бориша Симанић и отклонио све опасности с ниског поста (три блокаде) и убацио десет поена у серији када се калила титула.

За крај ове шампионске приче Томић је „погодио” довођењем и Кеј Си Риверса. Американац са репутацијом одличног шутера, дуго је тражио најбољу путању за своје пројектиле и пронашао у последњој утакмици, када је срушио последње наде Подгоричана. На листи стрелаца у финалној серији избио је на друго место, а помогао је Човићу, Давидовцу и Берону у организацији шампионске игре.

У ком броју ће ова дружина носити црвено-бели дрес, остаје да се види. Уз мање корекције (плејмејкер и крило), Звезда већ има готов тим за Евролигу и још једну трофејну сезону.

Статистика играча који су изнели финалну серију

Филип Човић 97        40        6          28        57

Дејан Давидовац       96        33        20        7          45

Бранко Лазић 65        13        2          2          2

Мухамед Фаје            136      46        33        12        78

Били Берон    126      72        17        17        80

Огњен Добрић           101      49        11        3          43

Бориша Симанић       63        19        7          6          28

Кеј Си Риверс            98        65        14        10        54

Мајк Цирбес   70        37        18        2          34

Мајк Оџо        105      40        39        4          70

* Колоне значе: број минута, кошева, скокова, асистенција и индексних поена корисности