Без инвентивности

Плесна компанија Батшева из Тел Авива, водећа играчка компанија Израела, отворила је наступом у "Сава центру" овогодишњи Битеф фестивал. У кореографији Охада Нахарина играчи ове компаније извели су плесни комад "Три" (Shalosh), ново Нахариново остварење постављено на сцену 2005 године.

Компанија Батшева је основана још 1964. године под вођством познате америчке кореографкиње Марте Грем, али она се временом развијала и мењала. Стил Марте Грем отишао је у историју, а заменио га је нови правац савремене игре. Ова промена нарочито се осетила доласком Охада Нахарина на место уметничког директора компаније, јер је овај кореограф својим снажним, упечатљивим поставкама знатно допринео угледу Батшеве, и њеном пробоју ван Израела, који су обележила бројна гостовања широм света.

Представа "Три" добила је наслов по својој структури триптиха – три целине одвојене су најавама са монитора, који, у мраку на средини сцене, држи један од играча, и са којег слушамо шта ћемо гледати у наредном делу. Први део почиње интересантним солом, затим следи дует у коме такође има маштовито креираних плесних елемената, лаких сливених подршки и скокова неоптерећених истезањем стопала. Затим следи ансамбл игра, сасвим апстрактна, обојена контрастима – плес је сливен па онда нагло прекинут неким трзајем, грчем или једноставно одласком неког играча са сцене онда када то не очекујемо. Музика – Бахове "Голдбергове варијације", иначе честа инспирација кореографа због своје изузетне форме и музичких низова, који се врло лако транспонују у покрет.

Други део чини суптилна игра девет играчица, на једва чујну музику Брајана Ина, најчешће у слоумоушну, оне изводе једноставне, сливене покрете, понекад заустављене или такође акцентоване, а стилски беспрекорно уједначене. Иако је већина ових кореографских деоница већ виђена и не представља Нахаринове врхунске креативне домете, овај плес је пријатан за око, рафиниран, он одише једном заиста импресивном колективном енергијом коју овај ансамбл поседује. Око тела играча готово да можете замислити ауре, њихов плес је на моменте врло спиритуалан, освешћен, попут плеса играча буто театра. Нахаринове инструкције да играчи не гледају огледало него своју унутрашњост видљиве су на сцени, а та плесна интроспекција чини да покрети добију један посебан квалитет.

Међутим, ако прва два дела нису у потпуности испунила очекивања, у трећем делу мањак инвентивности још више долази до изражаја. Нахарин сасвим губи идеје, играчи насумично улазе и излазе са сцене, добар део њихове игре је импровизација. Кореограф комбинује хаотичне импровизације са геометријским линеарним шемама, као да покушава да нађе ред у хаосу или пак хаос унутар неког уређеног поретка. Али, ако се изузме одличан мушки дует, овај део одише кореографском монотонијом. Тај очити креативни замор кореограф покушава да покрије неким драмским елементима, играчи у реду један по један прилазе просценијуму и подижу мајице, огољавају се, указују на своју рањивост, али и то су елементи много пута виђани на сцени у разним варијацијама, овде су праћени и скидањем панталона, па то прераста у, опет пуно пута виђени, сценски егзибиционизам и провокацију, покреће често разматрану, али овде сасвим површно третирану тему уметничке интиме у контексту сценског приказивања и представљања.

Играчи компаније Батшева су заиста импресивни, технички и стилски они презентују сами врх плесног извођења, играјући цео комад на празној сцени, са једноставним, ниским црним кулисама и светлом које је јако и не мења се током игре. Ова сведеност има ефекта, јер је заправо читав ефекат усмерен на игру и атмосферу коју креирају играчи. А они успевају да остваре солидан учинак, чак и овој поставци која је далеко испод њихових великих играчких и сценских потенцијала. Иако је у овом комаду било лепих и квалитетних плесних сегмената, одабиром ове представе остали смо ускраћени за много боља Нахаринова дела, тако да београдска публика није овај пут могла да стекне прави увид у богатство и снагу његовог плесног израза.