Сачувајте податке 1.400 година

Да ли сте икада помислили колико су угрожени ваши подаци на чврстом диску?

А на једном једином можете да сачувате десетине хиљада слика, хиљаде музичких записа и видео снимака и безброј писама и других записа. Довољна је једна погрешка и да цео свој дигитални живот за трептај ока избришете!

Колико сте због тога забринути?

У већим размерама знатни делови дигиталних чињеница вашег нараштаја су у опасности, захваљујући технолошким поступцима складиштења. Протекло је неколико деценија откако је људски род почео да чува властита сећања и трагове на намагнетисаним тракама и плочама. Научници су сада осмислили поузданији и подеснији начин записивања на уобичајеним чврстим дисковима који ће потрајати, чак, 1.400 година!

Складиштење у дигиталном облику суочава се с неколико крупних искушења, није то само недовољан простор. Уданашње време су нарочито чврсти дискови скупи. Уколико нисте успели да гомилу филмова високе дефиниције убаците у кућни рачунар или мрежу, приморани сте да проширите складиште на већ уобичајени терабајт (TB).

Безбедност је већа невоља: како да подацима приступате, очувате их и после годинама користите?

Замислите тек како је великим компанијама, библиотекама или владиним установама!

Похрањивање не значи само да податке негде сачувате, кудикамо је важније да их брзо проналазите. Зависно од врсте чврстог диска који сте купили, поузданост очувања пре уништења креће се од 300 хиљада до милион сати. Уобичајени рок за одржавање, међутим, износи од пет до седам година. Магнетофонске врпце се, најчешће, користе да се нешто сачува, углавном због брзог претраживања, а век коришћења је од једне до три деценије. У употреби су и оптички дискови, са очекиваним трајањем од 30 до 50 година.

Истраживачи са Калифорнијског универзитета у Санта Крузу (САД) смислили су нов технолошки поступак уписивања и чувања на чврстом диску, назван по грчком старовековном граду Пергамону, у којем се записивало на пергаменту (врста хартије). Подухват је замишњен, у ствари, као расподељена (дистрибуисана) мрежа појединачних умрежених уређаја за складиштење.

Подаци су ускладиштени у засебним справама или томовима, а свака има властити процесор који управља јединицом за складиштење (и уједно прегледа да ли је приспео неки вирус), чврсти диск (SATA), мрежни улаз и контролер мреже (Ethernet). Потрошња струје се непрекидно надзире да се чврсти дискови не би оштетили.

Пожелите ли да сачувате (и претражујете) десет петабајта података (десет хиљада билиона), морали бисте да издвојите око 5.000 долара да склопите дотично „дигитално складиште” и приде 50 долара сваке године за одржавање. И да их на дисковима од једног терабајта (билион бајтова) држите без страха, отприлике, 1.400 година!

Наравно, то су само процене из прорачуна, нико још није толико дуго нешто чувао.