Самоубиство Демократске странке

У фебруару ове године Демократска странка обележила је стоту годишњицу свог оснивања, а велики су изгледи да ова некад моћна странка, која је окупљала најпрогресивније снаге друштва, потпуно нестане са политичке сцене Србије. Одсудну улогу у суноврату ДС-а након убиства премијера Ђинђића, као што знамо, одиграо је каснији избор његових наследника, који ће странку изградити као својеврсну интересно-пословну, клијентелистичку пирамидалну организацију, због чега ће 2012. изгубити власт. Добро је позната Тадићева улога у настанку СНС-а – потпомогао је стварање управо оних снага које ће му, политички, доћи главе – но оно што је много мање познато јесу дубинске везе ДС-а са екстремно националистичким Дверима. 
У оквиру „санитарног отклона”, где се Тадић обрачунао са Ђинђићевим присталицама унутар редова ДС-а, у странку приступа Драган Ђилас, један од вођа студентског протеста 1996; Тадић га именује на функцију директора Народне канцеларије. Ђилас потом у странку доводи свог блиског сарадника (и кума), широј јавности непознатог Млађана Ђорђевића, једног од организатора студентских протеста 1992, кога поставља за свог заменика у поменутој канцеларији. Управо ће ова тројка (Тадић, Ђилас и Ђорђевић) поставити темеље клијентелистичком ДС-у, претвореном у неку врсту интересног „бизнис клуба”, који се бори за личне интересе или интересе уске клике људи. 
Ђорђевић широј јавности постаје познат када га је 2011. године председник Црне Горе Мило Ђукановић означио као главног финансијера опозиције у тој земљи. Ђукановић је оптужио Ђорђевића да се „преко државног руководства Србије меша у унутрашњи политички живот суверене државе Црне Горе” (са циљем да се на попису у Црној Гори што више грађана изјасне као Срби). У домаћим медијима Ђорђевићево име поново постаје актуелно пред локалне београдске изборе у пролеће 2018. године; медији га помињу као једног од промотора и кључних људи Драгана Ђиласа након његовог повратка на политичку сцену Србије; он слови као његов главни финансијер. 
Један од циљева кабинета Бориса Тадића било је јачање односа између матице и дијаспоре у региону, за шта су веома подесно средство биле управо Двери. Још 2012. године опозиција је оптуживала тадашњи режим да су људи из најближег Ђиласовог окружења финансијски помагали покрет Двери (новцем из црних фондова, под контролом тадашњих власти). 
Ђорђевић је оснивач организација Наша Србија и Српски код (ова последња је тесно повезана са руским „Институтом за стратешка истраживања”); прошле године изабран је за званичног представника Скупштине народа Евроазије у Србији, када му је уручен и орден те организације. 
О Ђорђевићевом актуелном ангажману у опозиционој коалицији, коју предводе Ђилас и лидер Двери Обрадовић, недавно је јавно говорио и лидер ЛДП-а Чедомир Јовановић. Позивајући се на изворе из српских тајних служби, Јовановић је открио да је Млађан Ђорђевић, у име Савеза за Србију, недавно ишао у Русију на скупштину Института за стратешке студије, који је до 2009. био део руске спољне обавештајне службе:
„Да ли знате шта је Српски код? Шта је руски Институт за стратешке студије? До 2009. он је званично организационо био део руске обавештајне службе. Оног тренутка кад су отворили канцеларију у Београду, они су се трансформисали у орган председника Руске федерације, а овде имају канцеларију. На њиховој Скупштини у Москви говорио је недавно представник Савеза за Србију Млађан Ђорђевић, председник Српског кода, потпредседник Свенародне скупштине евроазијских народа.” 
Посебну улогу Ђорђевић је имао у кампањи против Бриселског споразума, у чему је остварио активну сарадњу са митрополитом Амфилохијем Радовићем. 
Основни циљ Ђорђевићевог боравка у Москви, међутим, није постигнут. Регионална мрежа „Антидот” потврдила је информацију да је Ђорђевићу у Москви „јасно предочено да званичници Руске Федерације неће директно комуницирати са представницима СзС-а, јер је принцип руске спољне политике да се контакти остварују искључиво са званичним структурама и институцијама суверених држава.” 
Самоубилачко урушавање ДС-а у овом контексту постаје много јасније. Избором Зорана Лутовца за председника Демократске странке дужничко ропство ове странке (према Ђиласу) и њен даљи курс само су додатно запечаћени. Завршна фаза тог процеса је укључивање профашистичког покрета Двери у неприродну коалицију са ДС-ом и проевропски оријентисаним учесницима протеста, који су и започели протесте у Београду. Пред ДС-ом је следећи избор: или ће се угасити сам од себе или ће се утопити у Ђиласовој Странци слободе и правде. ДС је изгубио, Двери су, захваљујући њему, политички профитирале.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа