„Ефекат Ђоковић” и нови тениски узлет

Давно су се изјаловила надања да ће „ефекат Ђоковић” помоћи да Србија преко ноћи пригрли тенис. Београдски АТП турнир (2009–2012) угасио се после четири сезоне, а успеси у Дејвисовом купу, крунисани 2010, нису напунили хале. Када су главну сцену почели да напуштају хероји групног узлета 2008–2011 – Ана Ивановић, Јелена Јанковић, Ненад Зимоњић, Јанко Типсаревић и Виктор Троицки – за већину овдашњих навијача постало је незанимљиво све осим Ђоковићевих првих места.

Велики преокрет се десио за само два месеца ове сезоне, током којих су се узлазне линије четворице Ђоковићевих пратилаца спојиле у једну, а грудвице у лавину. Почело је 24. фебруара, у Рију, када је Ласло Ђере, једини осим Ђоковића у нашем тенису, изборио пехар из серије 500. И потом цео свет тронуо победничким говором, захваљујући се преминулим родитељима.

Сада се чини да је тај тренутак, у којем је победа добила виши смисао од спортског, нагло уздигао не само Ласла из Сенте, него и све наше из сенке. Ако може он, после таквих животних удараца, зашто не би и они. И кренуло је, као на филму.

Ђере је наредне седмице додао још три победе на претходних пет, за друго АТП полуфинале у каријери, овог пута у Сао Паулу. Идућег понедељка, 4. марта, нашао се на старту Индијан Велса, где је почео победом, а затим предао штафету још млађем од себе Миомиру Кецмановићу. Деветнаестогодишњи Београђанин га је савладао у другом колу и, као „срећни губитник”, стигао до четвртфинала мастерса, далеко најбољег резултата у каријери.

Успеси наших тенисера су одједном постали фронтални. Први пут је Србија добила петорицу у другом колу мастерса, први пут четворицу у трећем. И још нешто – Ђоковићеве поразе је имао ко да надокнади. Када је главни фаворит у трећем колу неочекивано изгубио од Колшрајбера, даље су наставили Филип Крајиновић – до осмине финала, а Кецмановић до четвртфинала.

Одмах после Индијан Велса, 18. марта је почео мастерс у Мајамију. Ђере је исправно одлучио да узме предах, остала четворица су стигла до другог кола, а тројица до трећег. Поново је Ђоковић подбацио, са само две победе, колико су имали и Крајиновић и Лајовић. Њихове победе биле су вредније, посебно Крајиновића над Вавринком и Лајовића против Нишикорија.

Да српски тенис више не чини само Ђоковић, потврдило се у Монте Карлу, на првом мастерсу у сезони шљаке, од 15. априла. Када се очекивао српски дерби у полуфиналу, Ђоковић је изгубио од Медведева, а Лајовић га осветио и дошао до првог АТП финала у каријери.

У Будимпешти је управо завршен турнир серије 250, на којем је Крајиновић играо друго АТП финале у каријери, а Ђере своје треће полуфинале. Чињеница да се петорица наших смењују у завршницама различитих турнира – као никада раније – разбудила је медијско интересовање за колективни узлет иза којег мора да постоји дубљи разлог.

Од јуче су тројица наших на новим личним рекордима на званичној АТП листи. Лајовић је први пут 23, Ђере 29, а Кецмановић 84. Крајиновићево 77. место је знатно ниже од прошлогодишњег 26, али је за 28 места више од прошлонедељног 105. У односу на почетак 2019, њих четворица су за ова четири месеца заједно напредовала више од 150 места!

Импресиван је и поглед на табелу овогодишњих резултата („трка за Лондон”), где имамо тројицу међу 20 најбољих на свету, четворицу међу 32 и петорицу међу 66. Ни то нисмо до сада имали.

Ништа се није десило преко ноћи, иако сада изгледа тако. Први групни продор био је у другој половини 2017, када су Крајиновић и Ђере, побеђујући на челенџерима, ушли у првих 100. Први џиновски скок било је финале Крајиновића на мастерсу у Паризу 2017. Од 294. места средином маја и размишљања о крају каријере, пола године касније био је 33. Лајовић је крајем прошле сезоне први пут ушао међу најбољих 50, а Кецмановић се у исто време усталио међу првих 150.

Десило се у међувремену нешто попут генерацијске и националне емпатије: ако може мој друг да изађе из сенке, могу и ја. Душан Лајовић је то објаснио причом како се раније у свлачионици осећао као странац, а сада свуда чује наш језик.

Сва је прилика да Новак Ђоковић данас предводи и надахњује нову генерацију, другачију од оне са Типсаревићем и Троицким, која је тек утирала пут ка врху. Они су до сада били „златни”, ови могу и да их засене. Ђоковић је спона и узор који их повезује. Ако његов таленат није могао да се копира, може његова посвећеност. Данашња екипа Ђоковићевих пратилаца је скромнија и можда спорија у успону, али већ има резултате које претходници нису имали.

Крајиновић (27) и Лајовић (28) стигли су до финала мастерса, а Ђере (23) до титуле из серије 500. То су три резултата која нису имали ни Типсаревић ни Троицки, иако је први стигао до осмог места на светској листи, а други до 12. Кецмановић још није оправдао срећни узлет у Индијан Велсу, али некада најбољи јуниор света има највише времена да искористи овај искорак колективне свести и колективних резултата.

За све њих је срећа да „ефекат Ђоковић” и даље траје, али похвала њиховим резултатима је и похвала најбољем тенисеру света. Тек када се сагледа колико је тешко освајати титуле нижег ранга може да се процени вредност пехара које од свих наших тенисера има само Ђоковић. И то: 15 гренд слем титула, пет завршних годишњих турнира, 32 мастерса...