Један захтев решава све

Запослени који имају део радног стажа у Србији, а део у иностранству, често су у недоумици када треба да поднесу захтев за пензију: да ли да сачекају да стекну истовремено услов у обе државе или је довољно да то буде само у једној.

Поједини одлучују да захтев за пензију пошаљу оној земљи где имају највише стажа, или из које очекују највећу пензију , при томе занемарујући стаж у Србији, плашећи се да би овдашња пензија могла да им поквари просек и да неповољно утиче на износ иностране.

У Фонду за пензијско инвалидско осигурање кажу да Србија има уговор с 29

земаља из којих стижу иностране пензије и да је основно да запослени који је стекао услов за пензију захтев за пензију подноси искључиво у држави у којој живи. Тачније, није потребно подносити појединачне захтеве и у нашој и у страној земљи. Захтев поднет у једној држави сматра се поднетим у свим државама у којима осигураник има стаж. А то може бити у пет различитих држава у којима је радио, а са којима Србија има закључен споразум о социјалном осигурању.

Како би остварио пензије из свих земаља у којима је радио, потребно је навести све те државе и приложити доказ о стажу. Уколико не располаже доказима о стажу, неопходно је да што прецизније наведе послодавце, тачна места и време кад је запослени радио.

На питање шта ако запослени не зна да ли му је послодавац уплаћивао доприносе, у ПИО сугеришу да се и тај период наведе, како би се проверило да ли у иностранству такав стаж постоји или не.

На питање шта у случају да стаж у Србији није довољан за пензију, а у Немачкој јесте, да ли морају да се испуне и инострани услови па тек онда поднесе захтев, у ПИО одговарају да је у том случају потребно затражити потврде стажа из свих других земаља где је осигураника радио.

Уколико је трајање стажа у Србији довољно за пензију донеће се решење за такозвану самосталну пензију. За овакву пензију инострани стаж није потребно да се урачунава. Остваривање права на пензију у Србији не значи да су услови испуњени и у иностранству. И обрнуто. Зато се дешава да старосни пензионер у Србији мора да сачека навршене још неке године живота како би добио и део иностране пензије.

Могућа је и друга ситуација да су услови за пензију друге државе блажи од српских, па да осигураник пре добије инострану него домаћу пензију.

У том случају он поново подноси захтев и то у држави у којој живи без обзира на то што се тај захтев односи искључиво на инострану пензију. Пошто оваква ситуација може и знатно да одложи почетак примања пензија, потребно је да осигураник и пре подношења захтева за пензију фонду поднесе захтев за утврђивања стажа у иностранству. У ПИО још напомињу да се, према свим споразумима закљученим с земљама бивше СФРЈ, стаж у трећој држави узима у обзир само ако је он услов за остваривања права.

При одређивању висине пензије, у обрачун се узимају искључиво зараде остварене у Србији, а затим се од тако добијеног износа обрачунава сразмеран део који одговара уделу српског стажа у укупном трајању.

Сличан принцип је и у другим државама, па се не може догодити да, на

пример, нижа зарада у Србији умањи француску или канадску пензију, чега се пензионери највише плаше, закључују у пензијском фонду.