Далеко смо од 1990.

У последње две деценије у Србији је било пуно бурних, историјских промена. Последња мирна година, која је још припадала „претходном времену”, била је давна 1990. Знамо шта се све од тада дешавало. Последице тих догађаја по економију Србије видљиве су из података приказаних на сајту Републичког завода за статистику.

Већ 1991., у односу на претходну годину, долази до драстичног пада обима индустријске производње. Најгора је била 1993. година, када је обим индустријске производње износио само 41,3 одсто производње из 1990. Овај пад изазван је смањењем тржишта за српску индустрију и кидањем појединих кооперантских веза због распада Југославије, с једне, и увођењем драстичних санкција, са друге стране. Међутим, и у тако тешким условима, већ 1994. почиње раст производње, да би 1998. достигао 52,7 одсто обима из 1990.

Један од ефеката бомбардовања НАТО-а 1999. било је поновно драстично смањење обима индустријске производње на свега 39 процената оног из 1990. Ефекат погубнији и од дејства санкција.

Током „обнове” 2000. године, обим производње је повећан на 43,3 одсто оног из 1990. Од 2001. производња расте, и 2007. износи 50,7 одсто обима производње из 1990, што је приметно ниже од обима производње остварене у 1998, последњој години пребомбардовања НАТО-а.

Како би изгледало кретање обима индустријске производње да Србија није бомбардована? Ако претпоставимо да би у том случају обим производње растао, не по највећој оствареној, већпо стопи која представља просек оствареног пораста у 1996, 1997. и 1998. добили бисмо следеће резултате: 1) обим производње из 1990. достигли бисмо 2009. године и 2) претходне – 2007. обим индустријске производње био би око 80 одсто већи од обима производње који је индустрија Србије заиста остварила у тој години.

У периоду 2001–2007, и поред значајних улагања капитала из иностранства (према саопштеним подацима, око 14,5 милијарди долара директних инвестиција ушло је Србију), обим индустријске производње расте спорије него у периоду 1994–98! Примера ради, с порастом обима производње једнаком просеку најбоље три узастопне године из периода 2001–2007. обим производње из 1990. био би остварен тек 2024. године.

Закључци се намећу сами по себи. За раст производње није довољно само уложити капитал. Ова чињеница није никаква новост. Она је одавно позната, још од Едварда Денисона (1962).Спори раст обима производње у периоду 2001–2007. показује да неодговарајућа економска и привредна политика могу знатно да умање ефекте страних улагања и спољне помоћи. За индустријски развој, поредобима страних улагања, изузетно је важно како користимо наше укупне људске, природне, новчане, капиталне и технолошке ресурсе. Да ли смо те ресурсе оптимално користили у периоду 2001–2007? Очигледно, не. Стога најсвежије и, по људској патњи најболније, примере: „Магнохром” и „Шинвоз” не смемо третирати као појединачне случајеве које ће влада својим привременим мерама лако да реши.

Поред обима индустријске производње, битни су и други показатељи као: обим пољопривредне производње (данас је угрожена чак и производња билансно потребне количине хране) затим увоз, извоз, показатељи технолошког развоја и други.

На крају, долазак страног капитала у облику инвестиција у нове индустријске погоне и нове технологије (неки их зову гринфилд инвестиције), кад је у питању повећање индустријске производње и технолошки развој, не смемо схватити као „бриго моја пређи на другога”, већ само као објективну могућност и шансу. У којој мери ћемо ту шансу искористити, да ли ћемо је уопште искористити, да ли ћемо 1990. достићи 2024. или раније, ипак, највише зависи од степена искоришћења наших укупних ресурса – људских, природних, новчаних, капиталних и технолошких.

Уосталом, и поменути Едвард Денисон, доказао је да економском расту највише доприноси побољшање технологије (34 одсто), затим знање (32 процента) и да је уложени капитал тек на трећем месту, са 22 одсто. Налази Едварда Денисона за нас нису новост. Они су познати многим мојим колегама, и о њима смо дискутовали на научним скуповима. Ипак,све то остаје као још један од доказа да знање којим располаже Србија користи крајње недовољно.

професор на Факултету техничких наука у Новом Саду