Кинези у Титовом гнезду

Ако би чувена Титова биста која замишљено гледа надоле, с рукама на леђима, за тренутак оживела и маршал подигао главу, такву паранормалну појаву не би требало приписивати његовој амбицији да се кандидује за свеца. То би могао бити уводни кадар филмског спектакла „Кинези у Титовом гнезду”, заснованог на истинитој причи. Догодила се пре неколико дана, када је пекиншка компанија „Зхонгyа некретнине” купила зграду некадашње Политичке школе у Кумровцу, у којој су узгајани перспективни комунистички кадрови из свих делова бивше Југославије.

Како иза сваког потеза кинеских компанија стоји моћни ЦК КП, који својим пројектом новог пута свиле обележава владавину такозване пете генерације азијског црвеног царства, било је логично претпоставити да ће, осим улагања у ријечку луку, Задар и железничку инфраструктуру Хрватске, постати власници вароши у којој је рођен велики поглавица социјалистичке Југославије. Заборављен и прокажен, Кумровец је постао тужан и опустео градић европске Хрватске, а реплике Титове бисте, дело Антуна Аугустинчића из 1948. године, разбијане су или склањане у подруме. Само је оригинал остао нетакнут. Кинези већ разматрају да некадашње комунистичко светилиште претворе у Титоленд, туристички комплекс који би могао да привуче око милион туриста годишње. Да ли симболичном куповином зграде Политичке школе, у свету модерне архитектуре познате као „вољено бетонско чудовиште”, која је преживела историјски суд грађевинске естетике, кинески власници указују да ни њена идеолошка функција није за отпад? Као што су то томови марксистичких теоретичара кардељевског смера који су се показали као одличан, књишки материјал за потпалу.

Запуштена, потом претворена у уклети хотел, грађевина је за екстремну десницу идеални модел авета прошлости, иако би они морали да буду захвални комплексу у ком су стварани Хари Потери самоуправног социјализма. Заиста је то била политичка школа за обуку младих чаробњака: систем који су водили је пропао, али су полазници навлачили идеолошке огртаче другачијег дизајна и тако маскирани, преузимали власт на згаришту социјализма. Међу предавачима су били и филозоф Славој Жижек, али и југословенска врхушка, од Станета Доланца до Кире Глигорова. Последњи директор Политичке школе био је Ивица Рачан, од 1982. до 1986. године, што га је катапултирало на место председника Председништва СК Хрватске. Далеке 1990. године, управо Рачан и Соња Локар из Словеније, која је такође боравила у мистичној школи, напуштају драматични 14. конгрес СКЈ, чиме се запечаћује судбина Југославије. Ивица Рачан, последњи идеолог кумровачког комунистичког светилишта, расписује изборе 1990. године и власт предаје генералисимусу Фрањи Туђману. Ивица се 10 година касније вратио на власт, као премијер Хрватске и новорођени социјалдемократа.

Још једна хрватска премијерка, Јадранка Косор, боравила је у том футуристичком чуду на кадровској обуци, али није изучава бриселску школу попуњавања поглавља, па ју је у бици за превласт у ХДЗ-у Томислав Карамарко уцењивао наводним секс-сценама тајно снимљеним у објекту с базеном, лепим собама, огромном библиотеком и атомским склоништем. Омладинка Јадранка није се превише обазирала на претње, шалећи се да ће стећи емпатије као Северина. Заборављени Карамарко, некадашњи шеф хрватске тајне службе, који је доживео политичку хаварију, обучаван је у језуитској школи, док је полазница кумровачке, несуђена Севе ХДЗ-а, увела Хрватску у ЕУ. Можда би Карамарку био продужен рок трајања да је макар прошао поред Кумровца, уместо што се мотао око загребачке Цркве Свете Катарине, а после мисе, расправљао о слому комунизма.

У јавним изворима нема података да је и Мило Ђукановић био формално кумровачки ђак, али како влада Црном Гором још из доба Енрика Хонекера, некадашњег партијског шефа Источне Немачке, тешко да је Мило избегао боравак у Загорју.

Ако ми је Зоран Анђелковић Баки, један од вођа утицајног Савеза социјалистичке омладине Југославије, потврдио да је био предавач у кумровачкој школи, тешко је веровати да му и остали из групе Титових пионира који и даље емитују мистериозну моћ у расцепканим државама нису правили друштво. У тој групи су, поред Мила и Анђелковића, били Азем Власи, Иса Мустафа, Ђорђе Иванов и безброј српских кадрова. Многи су поклоници теорије да су америчке и немачке фондације, које проповедају демократију и људска права, прављене по узору на маршалов едукативни центар.

Да ли ће нови власници кумровачке идеологије заиста створити Титоленд, камп шаолин бораца, или ће градић претворити у џиновски филмски студио? Није немогуће. У Пекингу је већ најављено снимање римејка филма „Мост”, који заправо припада класику жанра партизанског вестерна. Можда није случајно што кинески продуценти размишљају и о могућности наставка филма „Валтер брани Сарајево”. Њихов партнер је, гле чуда, хрватски „Јадран филм”.

У оба ратна спектакла Хајрудина Шибе Крвавца, главне улоге играо је Велимир Бата Живојиновић, који у Кини има статус митског бића – пола је Џон Вејн, а пола Мао Це Тунг! Бата је био и одличан Титов пријатељ, па би било логично да наставак „Валтера” започне сценом подизања главе маршалове бисте. Ко ће се, међутим, усудити да буде нови Бата? Онај јунак који то покуша, већ је кандидат за народног хероја!