Разведравање у Партизану

Партизан је пети пут узастопно у финалу Купа Србије. Ако освоји победнички пехар биће му то четврти тријумф у последње четири године.

Самим уласком у финале додатно је обезбедио себи место у квалификацијама за Уефину Лигу Европе. Уместо као трећи у лиги ићи ће као освајач купа или као финалиста.

У једном тренутку су се најцрњи облаци надвили над „црно-белима”, јер су обе могућности да се добије виза за Европу биле под знаком питања. Сада се над Хумском разведрава.

Успех у полуфиналу сам по себи поправља расположење, а ако се још последња утакмица у сезони, а то је финале националног купа, заврши слављем, онда многе муке могу да се забораве. Али, не би требало...

„Парни ваљак” већ сад мора да зна шта треба да промени, а шта да задржи, да му се у наредном првенству не би поновило да, као у овом и прошлом, одавно дигне руке од борбе за звање првака.

Исход реванша с Радничким указује да може боље од онога што је до сада заслужио. Чаирских 1:1 су после београдских 1:0 били довољни да се оствари циљ и има разлога за такмичарско задовољство.

Нишлије су ове године подсетили на онај њихов тим, који је осамдесетих година оставио видљив траг и у Европи (полуфиналиста и два пута у осмини финала Купа Уефе). Ово првенство завршиће као вицешампион, дакле с бољим учинком од Партизана.

Милошевић је упркос свом тренерском неискуству нашао начин да уздрману екипу учврсти, да не буде малодушна кад ствари крену наопако по њу. Ето, у Нишу је примила гол петнаестак минута пре краја, чиме се њен капитал из првог меча истопио. Али она није изгубила главу. Само пет минута после тог шока је изједначила и тиме, због гола у гостима, широм отворила себи врата финала.

Када је преузео тим нови тренер је своје планове градио на искусним фудбалерима, јер су психолошке прилике биле такве да би се млађи с њима тешко носили. Међутим, у реваншу полуфинала, и то у гостима, послао је на игралиште од првог минута једног 17-годишњака. И побрали су аплаузе – и тренер и тај играч!

Разуме се, прерано је да се на основу једне једине утакмице Лазар Павловић уздиже у звезде, али да има нешто – има! Е, сад, да би стварно засијао тек има да се доказује. Чаир му је био одлична одскочна даска.

Предстојећи окршај с новосадским Пролетером нема такмичарски значај, али не може да буде неважан, јер после њега следи финале и то против Црвене звезде! Ту треба нешто и да се испроба (нека поука из претходних дуела с „вечитим ривалом” морала би да се извуче), али и да се сакрије неко изненађење (ко зна, можда, Милошевић има још неког адута досад некоришћеног).

Партизан игром у Нишу никоме, а најмање својим комшијама, може да утера страх у кости. Али, оним из мегдана на Чаиру и те како може и треба да охрабри себе. Примљен је гол, мада је одбрана, у целини гледано, ваљано обавила свој посао. Средњи ред је није остављао на цедилу, а сачувао је снагу и да запрети противнику.

Напад је осветлао образ кад је било најпотребније. Рикардо Гомес је показао да и он уме да створи шансу саиграчу, а не само они њему. Тошић је на неким кључним утакмицама био од непроцењиве вредности за Партизан, па је и сада, у Нишу, постигао драгоцен погодак.

Али, то је све већ прошлост и не би смело да их заслепи. Пред њима је финале, још један мегдан с Црвеном звездом и прилика да у нову сезону уђу са сазнањем да не морају баш све од нуле да раде.