Како ММФ види раст српског БДП-а

ММФ је за времена ове власти веома присутан у реформисању српске економије. За то време није штедео речи похвале резултата у спровођењу финансијске консолидације. Није ни чудо. Резултати су у том погледу баш били по укусу западних ментора. Елиминисан је дефицит буџета од близу седам одсто БДП-а, смањен јавни дуг и апсолутно и релативно у односу на БДП и ојачан динар, што је знатно повећало способност Србије да уредно враћа доспели јавни дуг и плаћа непримерено високе камате на тај дуг, што их једино и интересује.

Оно што је постигнуто довољно је и ММФ-у и другим западним факторима. Више од тога, засад, није ни пожељно, јер би то могло ојачати углед и преговарачку позицију Србије, односно смањити испољену кооперативност актуелне власти. А много шта још треба да заврше у „нашем дворишту”. Нема сумње да је ММФ свестан да у Србији нема суштинских промена у економији, да стране директне инвестиције, у које се актуелна власт првенствено узда, не доносе промене у квалитету запошљавања, јер углавном користе јефтину радну снагу и висок увозни садржај, дакле, и да стварају мали БДП у односу на бруто вредност производње и промета. Уосталом, и да је готово немогуће оздравити економију без првенственог ослонца на сопствене ресурсе. Зато не чуди упозорење ММФ-а приликом завршетка претходног аранжмана да се чувамо егзодуса школованог и радно највиталнијег дела популације.

С тим у вези, пажњу заслужује најновије ММФ-ово предвиђање раста БДП-а Србије и БДП-а по глави становника до 2023. године. Ако су медији тачно пренели, ММФ предвиђа да ће за пет година (2019–2023) БДП у Србији порасти за 21,1 одсто, а БДП по глави становника за 44 одсто, тј. са 7.207 долара у 2018. години на 10.934 долара у 2023. години. Да би при расту укупног БДП-а од 21,1 одсто БДП по глави становника порастао за 44 одсто, треба да нас до 2023. године буде за око 1.120.000 мање. Далеко било.

У сваком случају, и без тог „предвиђања” ММФ-а разлога за бригу има. Тога је и актуелна власт свесна. Најавама повећања плата и пензија, подацима о јавном дугу, суфициту буџета и јаком динару власт само скреће пажњу грађана са суштинских проблема. А то су – да губимо пољопривреду као традиционално значајну грану српске привреде и „џокер” у време кризе на глобалном нивоу (истраживања показују да је просечна старост власника пољопривредног домаћинства 61 година, а да је 80 одсто трактора старије од 20 година), да знатан део привреде не рачуна на већу продуктивност и виши технолошки ниво, односно да је допринос науке у привредном развоју маргинализован. Да смо због негативног демографског прираштаја и одласка младих у иностранство на прагу озбиљног дефицита ресурса без кога је развој економије немогућ. Да нам вредност динара не чува високопродуктивна привреда, већ велики прилив девиза по основу страних директних инвестиција и дознака из иностранства, што потврђују значајне девизне резерве, али по цену које као да нисмо свесни. Да смо енормни буџетски дефицит заменили таквим дефицитом по основу спољнотрговинске робне размене (прошле године је износио 5,6 милијарди евра, са изгледима да га ове године и премаши) и да се успоставља власничка структура имовине и свега што привреда током године створи, која угрожава неопходну економску независност Србије.

Зато би актуелна власт, уместо све неубедљивијег улепшавања стварности, требало да се окрене стварању институционалних и системских претпоставки за бољу и извеснију будућност Србије и њених грађана. Редом, до уређене државе јаких институција, затим развојне стратегије, па одговарајућег система и економске политике. Развој и здраве јавне финансије у том случају су логичан след.

Економиста, Београд

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа