Правило Синтије Пејн

За човечанство су више учинили Маркс и Спенсер него Маркс и Енгелс, написао је, негде у зениту југословенског социјализма Мирослав Радојчић, чаробњак новинског израза и идол „Политикине” публике. Маркс и Енгелс су сиромашном делу човечанства проповедали револуције. А двојица првопоменуте господе су ту половину људског рода обукли, продајући јој јефтине гаће и кошуље.

Контраст два симбола. У порукама јавности, то чини се увек производи утисак. Нарочито откако је истицање симбола суштина комуницирања.

Славећи Дан победе, Медведев и Путин извукли су 9. маја на Црвени трг примерке најгломазније ратне технике, као да нуклеарни рат само што није почео. Можда је то узбудило Русе. Они тек што су гласали „за програм Путина”. Нису упућени у „програм”, али годи им када их Путин подсећа да је Русија „која се обновила”, поново сила против које свет не може ништа. Међутим, ако је о том свету – колико је Русија „обновљена” и стварно самопоузданија закључило се тек ове недеље, када су десетине хиљада Британаца, навијача острвских „црвених” и Челзија, пропуштене у Москву без руске улазне визе. „Виза” је било то што имају улазницу за Лужники!

Гледано кроз „Радојчићево правило”, дефиле ракета би сада било оно у вези с теоријом о револуцији. АМ/С „гаће и кошуље”, овај једнократни и уникатни либерализам на руском граничном прелазу. Револуционарна тековина, неракетним средствима.

Слична ствар незамислива је на пример при уласку у Британију.

Ефекат догађаја је огроман. И спортски и политички хроничари су у праву, када кажу да је шампионско финале „историјско за Москву”. Први, мислећи, дабоме, на масу приспелих иностраних љубитеља спорта. У Русији их није било у толико великом броју још од Олимпијаде(1980). Други пак, због наговештаја побеђене ксенофобичности руских власти, што је у атмосфери традиционално подгреваног „завереништва против Русије” сасвим без преседана.

Тандем Медведев–Путин повукао је минулих дана неке упечатљиве потезе. ЕУ и Русија усагласиле су спорове поводом пакта о сарадњи. Министар Кушнер примљен је у среду код Медведева, а премијер Путин путује у Париз на разговоре са Саркозијем, јер Француска жели да се споразум с Русијом закључи током њеног председавања Европи.

Медведев је пред себе изнео фасцикле судства и корупције. И даље понавља да му је ликвидација „правног нихилизма” први задатак председничког мандата. И даље тврди да је демократија оно што је демократија. Има је или нема, сурогати су нешто друго.

Ипак, све је то у четвртак остало у сенци политичког салда фудбала у Москви, када су и Британци и Руси „дан после” закључили да се знају на начин какав нису замишљали. Прво, нису се тукли. Није било ни сукоба с полицијом. Чак и полиција коректна – Енглези су рекли. Москва, скупа али је добра за провод. Лењин ОК, али „мало извоштен, као у ’Мадам Тисо’”. И Руси су ОК. Утисакпри сусретима пријатељски, без резерве. Барови „исушени” несебичним напором и гостију и домаћих. Московски туризам с ветром у једрима. Министар Лавров „зачуђен” питањима о визном либерализму. „Забога, па „Русија је цивилизована земља”. Каква земља, таква и визна политика!

Шта би сада могла бити поука британског сусрета на словачкој трави руског стадиона? Држите се Радојчићевог правила против менталне и физичке крутости. Можда и незнајући за нашег мајстора сликања речима, до нечег сличног је својевремено дошла и Синтија Пејн, госпођа која је осамдесетих година прошлог века у Лондону водила кампању да се трошкови посета куплерају пребаце на трошак социјалног осигурања. Поседујући „искуство с политичарима”, господом која су кришом примана у њену илегалну институцију, госпођа Пејн је закључила да редовно „релаксирање” уклања ригидност у мишљењу. Оно је најпогубније за жртве ригидне политике. Е, па, напред с фудбалом. Можда ће једном доћи и до нас.