Економија старог гвожђа

Шетајући недавно по крају избројао сам да је чак 16 опасних рупа на улицама – оних отвора који зјапе када неко са њих однесе тешку металну решетку. Те рупе нису погубне за пешаке, под условом да улица има тротоар, али могу да буду вратоломне за бициклисте, па и доњи построј аутомобила чији се точкови приближе ивици пута.

На једном месту, из канализационе рупе на средини улице штрчала је повећа грана, коју је неки савесни грађанин ставио као упозорење да би спречио несрећу, коју може да изазове то што је неко ко уопште нема савести украо канализациони поклопац.

Овакве призоре непокривених шахтова виђам у свим крајевима града. Примећујем, такође, да неке рупе после неког времена добију нове поклопце или решетке, али да недуго потом, опет постају опасне саобраћајне замке.

Дуго сам мислио да је ово наша локална посебност и балканска специфичност, резултат сиромаштва одређених слојева, део економије сакупљача отпада (јер нема сумње да украдени поклопци и решетке завршавају код трговаца „секундарним сировинама”). И да ће тако бити све док не постанемо богатије и уређеније друштво, у којем једни неће своју егзистенцију обезбеђивати угрожавањем безбедности других.

А онда сам, пре три дана, на сајту „Њузвика”, прочитао чланак који предочава да је крађа поклопаца и решетки са улица и у Америци постала права епидемија. Само у Филаделфији, прошле године украдено је 600 комада. Чикаго је остао без 200 само за месец дана, од тога 40 у једном дану. Више од 50 украдено их је од јануара у Лонг Бичу, у Калифорнији...

Заинтересован затему, закопао сам мало по информативном руднику Интернета и дошао до тога да је реч – о великом проблему на свим меридијанима. Без поклопаца и решетки остају улице у Лондону, Прагу, у градовима Кореје, Индије и Кине...

Наравно, овај вирус има свог изазивача, па су тако корени овог урбаног вандализма на неочекивани начин повезани са светском економијом – и глобалним загревањем.

Објашњење је, укратко, у повећаним апетитима захуктале кинеске економије, којој треба све више челика (чија је потрошња мера привредне експанзије). Сировина за челик је гвожђе, а старо гвожђе је по правилу пожељније од гвоздене руде.

Потражња је повећана у толикој мери да су цене гвозденог отпада почеле да имитирају цене нафте: од некадашњих 50 долара по тони, стигло се до 500. Разуме се, то је подстакло трговину, све до нивоа уличних сакупљача секундарних сировина.

Владимир Таушановић,генерални директор Београдског водовода и канализације, каже ми да им месечно нестаје између 200 и 300 металних поклопаца и решетки, чија замена појединачно кошта од 12.000 до 30.000 динара, зависно од типа и димензија. Годишње, то је неколико десетина милиона динара. Сарадња с полицијом да се ово спречи постоји, неке групе су ухваћене, али пристижу нове. При том, каже Таушановић, ови „привредници” не бирају: одврћу и капе од нерђајућег челика са нових хидраната, а пре неки дан, на тек поправљеној фонтани испред „Сава центра”, да би прскала поводом Евровизије, преко ноћи су скинуте све дизне.

Поред Кине, потражњу за старим гвожђем подстиче и екологија: челичане у ЕУ и Јапану радије претапају гвоздени отпад него што топе руду, јер у првом случају у атмосферу доспева мање штетног угљен-диоксида.

Старо гвожђе због тога постаје и драгоцени ресурс: Русија, некада највећи извозник (секла је велики број тенкова из совјетске ере и демонтирала много постројења застареле тешке индустрије), увела је контролу извоза ове сировине. Сличну меру донеле су и власти Тајвана.

Кинези су, истина, понудили и решење за овај проблем: почели су да производе поклопце и решетке од композитних материјала у којима нема гвожђа, па не могу дакле да буду секундарна сировина. Кажу да им поруџбине стижу са свих страна света. Владимир Таушановић вели да зна за то, али да је проблем што је замена скупа: треба поставити и нове оквире за поклопце на око 300.000 шахтова разних врста и намена о којима брине Београдски водовод.

После ових открића донекле ми је лакнуло – ни у овом погледу не догађа нам се нешто што није својствено и другима. А сем тога, још нисмо стигли дотле да лопови демонтирају и као старо гвожђепродају цео један мост (дугачак, истина, само 12 метара, као што се то догодило у Кабаровску, на руском далеком истоку), или да преко ноћи као старо гвожђе заврши парна локомотива, музејски експонат у Украјини. Али сећам се да је „Политика” не тако давно објавила вест да је судбину канализационих поклопаца и одводних решетки доживео и цео тенк са једног нашег војног полигона...