Тајне српских пећина

Историју је заволео још у основној школи, а спелеологију много касније, када је постао професор историје. Данас Горан Дујковић ради као директор ОШ „Радојка Лакић” у Београду, а своје слободно време испуњава обилазећи пећине по Србији.

Па, шта има да се види занимљиво испод стена, шта се може открити у српским пећинама, питамо нашег саговорника.

Опело у јами

– Ух! Ово је баш тешко питање! Са члановима мог клуба, за ових осам година бављења спелеологијом, обишао сам и истражио око двеста пећина. Лане смо истраживали пећине и јаме око Чајетине и открили смо 20 нових, које смо додали регистру у којем је већ било педесетак пећина. Нажалост, за посете је уређена само једна, Стопића пећина – каже Дујковић.

Спелеолошки клуб „Асак” има регистар пећина у Србији с више од хиљаду пећина и јама. Годишње у Србији пронађе се или истражи још неколико десетина објеката, тако да се овај број стално повећава.

– Једно од најзанимљивијих открића овог спелеолошког клуба био је проналазак остатака пећинског лава у јами Пропас, који се сада налазе у Природњачком музеју на Калемегдану. Неретко, у јамама које су биле у зони неких ратних дејстава проналазимо неексплодиране гранате и друго оружје, али и посмртне остатке. Тако смо приликом истраживања Бездана на Церову, на Златибору, пронашли неколико посмртних остатака из Другог светског рата. Следећи пут по доласку у ту јаму смо спустили неколико свештеника који су одржали помен страдалима у самој јами. То је био први пут у Србији да је одржан помен жртвама у самом спелеолошком објекту – прича Горан Дујковић.

Горан Дујковић у пећини Националног парка Ђердап

Пећине се разликују по богатству такозваног пећинског накита, али заједничко за све њих је да су настале радом воде, па се у њима редовно срећу потоци, понекад и праве подземне реке, такође и језера различитих величина и дубина. Најимпресивнији су подземни водопади који могу бити високи од неколико метара до више десетина, па и стотина метара.

Дујковић се током студија историје бавио различитим спортовима: пливањем, ватерполом, веслањем... Временом се окренуо онима који захтевају искуство, озбиљност и усредсређеност, као што су планинарење и алпинизам.

За спелеологију се заинтересовао сасвим случајно. Као и већина људи, једва да је знао и шта је то. После више година планинарења, схвативши да му недостаје озбиљна обука за техничко пењање, уз специјализовану опрему и ужад, обрео се у академско спелеолошко-алпинистичком клуб („Асак”) из Београда. Данас каже да спелеологија пружа много више од саме техничке обуке, обухвата планинарење, алпинизам, дуге боравке у природи и истраживања још неоткривених или недовољно познатих пећина и јама.

Како изгледа обилазак пећина?

– Спелеолошки клуб није туристичка организација. Овде се уче и поштују најсавременији светски стандарди у истраживању подземних објеката. Све акције су истраживачког карактера и у оквиру њих трагамо за новим пећинама и јамама, које онда истражимо и забележимо њихову локацију. Екипе броје између четворо и деветоро људи, али када се организују тренинг акције обуке и увежбавања, број учесника се повећава на двадесет–тридесет. Већина акција траје током викенда, али неколико пута годишње организујемо и вишедневне експедиције када треба да истражимо подручје с више пећина и јама – прича Дујковић.

Безбедност и правила

Да би силазак у јаме и пећине био безбедан, сви учесници морају да поштују правила понашања: одреди се вођа акције или вођа групе, зна се ко организује рад на терену и доноси најважније одлуке. Нарочито се води рачуна о заштити природе и екологији: неретко су наше јаме сметлишта, па чланови клуба не беже од посла чишћења!

Занимљиво је не само то да се жене баве спелеологијом већ да су можда и бројније: у клубу „Асак”, на пример, тренутно су даме и мушкарци – изједначени по броју.

Наш саговорник је љубављу према спелеологији „заразио” и своју породицу. На неколико акција је водио синове и верује да ће они, када испуне услове и напуне шеснаест година, бити истраживачи пећина. За супругу додаје да воли да борави у природи, али није завршила спелеолошку обуку, па се није укључивала у истраживање пећина.

Тромесечна обука

– Спелеологија је потенцијално опасна активност. Сваки улазак у пећину или јаму представља опасност и може доћи до лакшег и тежег повређивања. Свака повреда у оваквим објектима је опасна по живот, а једини који вам могу пружити помоћ су чланови екипе и Горска служба спашавања. У неким земљама постоје специјализоване службе за спашавање из спелеолошких објеката. Нажалост, код нас их нема. Из ових разлога у клубу се пуно полаже на обуку која траје скоро три месеца, а после тога свако од нас се стално увежбава и усавршава – каже Дујковић.