Опрезно са еутаназијом

Питање феномена еутаназије одувек је представљало изазов хуманистима, као нужност савременог доба и као својеврснa пробa за човека у условима апострофиране моралности, у време преплитања идеја добра и зла, правде и неправде.

У нашој научној и стручној јавности о еутаназији, као „ убиству из милосрђа” ,„убиству по пристанку”, или „благој смрти” се разматрало сасвим ретко, без иницијативе за његово конкретно, потпуно и прецизно решавање. Тек недавно питање еутаназије се изнова потенцира и према извору „Политике”  од 30. маја ове године у припреми је нови грађански законик који би требало да озакони право на достојанствену смрт, чиме би се умногоме избегао основ кривичне одговорности поводом овог питања.

Пошто шира јавност до овога тренутка није ни најмање упозната са овим новим законским предлозима, има места указивању на велику опрезност која мора са разлогом бити присутна у поступку легализације еутаназије.

Живот је несумњиво најзначајнија вредност човека, уједно и смисао свих осталих човекових вредности, па је стога и право на живот најзначајније међу свим људским правима. Његова димензија прокламована је највишим правним актима држава грађанске демократије, без обзира на његову класну припадност, расу, религију, националност, узраст, пол или шта друго.

Са изнетим основано  се намеће питање  да ли се као пандан праву на живот може поставити питање права на смрт. Ово стога што је човек у свом досадашњем развоју достигао такав степен свести да може одлучивати не само о томе  како ће живети већ и да ли ће живети. Самоубиство не само да није убиство већ није ни кажњиво, односно прећутно је дозвољено. Ту чињеницу користе поборници еутаназије као свој најјачи аргумент о непостојању суштинске разлике између самоубиства и еутаназије, јер виде заједничке карактеристике у располагању животом по сопственој одлуци, с том разликом што код самоубиства човек по сопственој одлуци сам себи узима живот, док код еутаназије по сопственој одлуци то треба да учини друго лице, јер је он у физичкој немогућности да то сам учини.

Оно што је нужно за примену еутаназије је властита воља (animus) као услов без кога се не може (condicio sine qua non). Стога  се право на еутаназију, на изричит захтев, може дозволити душевно здравим лицима, због њиховог тешког здравственог стања, неизлечиве болести и неподношљивих болова и патњи.

Треба указати на то да има настојања да се у законске одредбе новог грађанског законика угради могућност да и најближи сродници тешко болесног, уместо њега дају изјаву о сагласности приступању чину еутаназије, па чак има и настојања да се еутаназија може применити и према душевно оболелим лицима и лицима заосталог душевног развоја. Овде законодавац мора показати максималну опрезност јер би то у пракси могло довести до бројних злоупотреба ( по питању наслеђа, пресађивања виталних органа и др.).

И бројна друга питања намећу нужност добијања прецизног одговора и разрешења у пракси, овде их је немогуће сва набројати, али ево неких. Како поступити у случају када је одлука за сопствено умирање дата у незнању, заблуди или по наговору његових најближих који свакодневно преживљавају патње лица тешко оболелог, а и за ког наговора се не крије никаква зла намера нити злоупотреба? Како поступити ако лице које је већ дало пристанак за сопствену „благу смрт” накнадно одустане од те одлуке? Ко ће у пракси донети одлуку о испуњености услова за приступање овом чину, појединац или стручни тим, без или тек после преиспитивања те одлуке од више инстанце? Да ће лекар који одбије да учествује у томе поступку, ако се не ради о принципу добровољног приступа овоме чину, позивајући се на Хипократову заклетву, имати било какве проблеме у свом свакодневном раду? Да ли се легализовањем еутаназије под тим појмом подразумевају само мере директног усмрћења да би се скратили болови и патње неизлечивог болесника, или  и обустављање мера које би таквом лицу продужиле живот, као и предузимање  мера које би болове чинили подношљивијим, али уз истовремено скраћење живота?

На сва ова и бројна друга питања, свеобухватан и прецизан одговор мора уследити пре доношења предвиђених  законских одредаба о легализацији еутаназије, после консултовања експерата из свих области  али свакако и уз консултовања искустава других земаља поводом овог питања. Јер, феномен еутаназије, поред своје медицинске димензије, несумњиво има и своју правну, етичку, социјалну, психолошку, па и другу димензију.

Судија Врховног суда Србије у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа