Оставинска расправа

Очекивати да ће Младен Шарчевић поднети оставку због цурења података са матурског испита за клинце, једнако је веровању да ће сести заједно са осмацима и решавати једначине. То да ли би положио, мање је важно питање. Када каже да није пред Хашким трибуналом, па да по командној одговорности сам оде из владе, тек је делимично у праву. Сакрити тестове од деце и њихових родитеља једино је могуће ако их министар лично носи, од школе до школе. Тако је мала матура постала једнако стресна и за породице и за министра. Мада би неки јапански колега већ помишљао где да пронађе древни мач и њиме испроба чврстину својих трбушњака.

Шарчевић, срећом, није самурај, па ће, уместо мача, узети друго српско министарско хладно оружје, звано налив перо и посмењивати, евентуално, оне испод себе. Ако, наравно, другачије не одлучи човек за две главе виши од њега. Наравно да Александар Вучић није директно надређен Шарчевићу, као што није ни Ани Брнабић која је већ толико нахвалила министра, да се по закону српске политичке тауторогије, може претпоставити како ће остати у фотељи. Дефиниција тог закона гласи: пријатељ мог пријатеља је и мој пријатељ. Тешко је претпоставити да би Ана могла да се супротстави математици, а и како би, када се толико залаже за дигитализацију, а нарочито не политичкој моћи која се емитује из Андрићевог венца. Стара српска политичка математика јача је и од Устава! Уосталом, почело је лето, кише престају, деца ће отићи на море или на село и све ће бити брзо заборављено.

Од дечјих болести демократије, логично је, највише страдају министри просвете, па је тако Жарко Обрадовић, у влади премијера Ивице Дачића, такође пао због матуре и тестова који су процурели 2013. године. Додуше, чекао је два месеца да размисли да ли сноси командну одговорност. Питање је да ли је о томе размишљао сам или су му то дошапнули Вучић и Дачић. Како год да је било, Обрадовић је поднео оставку.

Нестраначки физичар Срђан Вербић га је наследио, али се показало да ни физичари не могу да одоле сили политичке гравитације. Додуше, Вербић није формално треснуо о земљу, али његов конкурс за научне пројекте је поништен, па је, пре избора у владу 2016. године рекао да не намерава да уђе у Вучићеву. Као министар, нудио је оставку, али је она одбијена. Потом је одбијен он.

Ко се присети Љиљане Чолић, помисли на праисторију. Не само због тога што је некадашња министарка – наравно, просвете – избацила саму себе из кабинета Војислава Коштунице 2004. године, покушавајући да искључи Дарвинову теорију еволуције из градива за осми разред. Жена се противила учењу лекција о човеколиким мајмунима. Ако желимо да будемо поштени, Воја је тада поклекао под притисцима научника и интелектуалаца. Није ли Дарвин заиста погрешио? Да је човек постао од мајмуна, свет би био много боље и праведније место за живот. Као да су само најгори од наших предака одлучили да постану хомосапиенси. Наиме, нуклеарне кофере не носе шимпанзе. Они бољи, остали су на дрвећу. Дарвин је ипак остао, а Чолић отишла.

Да ли је оставкао морални чин или морање? Још у време Николе Пашића, неко од министара, отишао је добровољно. Име тог незнаног јунака је заборављено. Ваљда да својом моралношћу не зарази и остале. Као што је у време Тита, после рударске несреће у Какњу, надлежни министар социјалистичке Босне такође сишао са власти, а да га нису изгурале невидљиве руке моћи. Дакле, није то био изнуђени, него њихов свесни избор. Зато су незнани.

У време Слободана Милошевића, ухапшена су двојица министара. Код Слобе се са места министра, дакле, одлазило у затвор. Сава Влајковић је водио ресор трговине, а Велимир Михајловић индустрију. Наводно су узели провизију већу од два милиона марака и закопавали лову у воћњаку. Да су барем, уместо трешњи, никле дојч марке.

Парадоксално је да се током Вучићеве ере, оставка враћа у политички речник, па је осим социјалисте Жарка Обрадовића, уписан и некадашњи министар одбране Братислав Гашић. Иако близак Вучићу, пао је на фронту као прва жртва сексиситичког вербалног деликта у модерној политичкој историји Србије.

Није поднео оставку истог тренутка, пошто је увредио новинарку Б92, али је ипак отишао у привремену политичку изолацију, када га је Вучић лепо замолио. Данас је Бата Гашић шеф тајне службе, пошто је окајао грехе.

Још тројица министара, задужених за економију или финансије, редом су одлазили пре истека мандата. Вучић их је довео, али је још нејасно да ли им је Вучић препоручио или их је суптилно убедио да спакују ствари из кабинета. Сумњам да су причали о оставинској расправи. Саша Радуловић је ушао у владу као министар привреде, али је убрзо напустио, прешавши у опозицију. Међутим и тамо је био несталан, делећи песпективни покрет Доста је било у неколико фракција. Саша је тако отишао и из владе и из опозиције. Шта је његов следећи корак? Лазар Крстић, млади министар финансија, био је велико изненађење за Србију, али је худинијевски испарио чим је препоручио још ригорозније мере штедње. Далеко већи играч је Душан Вујовић, најпре као министар привреде, а потом финансија. Отишао је, званично, из личних разлога. Незванично, био је љут јер није постао премијер. Ко би се сетио да је после смене Гашића, управо Вујовић вршио овлашћења министра одбране.

Ко је следећи? Неколико пута, најављиване су реконструкције владе, али до рестаурације министара није дошло. Можда зато што су отишли они коју су требали. Ако на пролећним изборима победи владајућа коалиција, сазнаћемо ко је требало да се сети да поднесе оставку, уместо да буде – ремонтован.