Врућа лета

Пре неки дан мој добри пријатељ и вршњак из Лесковца и ја чепркамо по прошлости, по ономе што смо чули, видели, доживели све до онога тренутка када смо морали да одрастемо. Прво смо се сетили оних лета када се стално вртео рефрен једне песме из касних седамдесетих година прошлог века: „Скопје скопје ми скоп-радиоскоп”.

Тако је, бар се мени чинило, певала Рафаела Кара. У ствари ко зна шта је жена певала у својој песми „A far l'amore comincia tu”, али су људи из емисије „Радиоскоп” из те песме направили добар џингл. Уз ту емисију смо проводили дуге летње дане, онда када су улице празне, када градска прашина и усијани асфалт убију сваку жељу за излазак напоље и када смо уз обавезну школску лектиру кришом читали „Алана Форда” или „Стрипотеку”. Још се добро сећам „Радиоскопа”, гласа и прилога Ненада Дукића и поезије у извођењу Драге Јонаш, оних хитова и чекања из дана у дан да их ухватимо на припремљеном касетофону где смо претходно кажипрстом затегли одговарајуће место на касети. Одмах после уводне шпице тј. музике из „Рата светова”.

И онда сами по себи навиру делови заједничке прошлости који нас и данас насмеше: „Ало Бинг, како брат? ” Ко је читао „Алана Форда” тачно зна како је брат. Кажу да је „Алан Форд” био најпопуларнији код нас, можда јер су чланови ТНТ групе личили на комшије, а можда зато јер је превод феноменално прилагођен нашем смислу за хумор.

Sehen Sie diese Stadt? Das ist Valter”... завршна шпица серије „Валтер брани Сарајево”.
„Хаџи-Пешићева? Да, да”... легенда Павле Вујисић у легендарном „Повратку отписаних” . На Интернету можете наћи да је овај филм из 1976. први пут приказан у тадашњем ДДР-у 1981. и добио просечну оцену 8,3 (од максималних 10).

Мирис биоскопа „Дом синдиката” у Лесковцу. Биоскопа више нема, нити ико зна да понуди онако добре семенке као некада највећи „лесковаћки” звездаш Кика Семенкар.

Јуришићев супераутогол главом против или боље речено за Партизан...

„Рамо”, срцепарајући индијски филм, због чије нас поподневне ТВ-репризе учитељица под хитно шаље кући.

„Како је бити мајка?”, питање заиста феноменалног Банета Вукашиновића упућено једној новопеченој мајци.

„И тоа беше се од Васил Рингов”, тужна констатација македонског коментатора на опроштајној утакмици фудбалера Вардара.

Слободна бацања Фарчића...

„Примоштен, затегни коноп”... у оним макљажама „Јадранских сусрета” први пут смо видели да се комшије нешто баш и не воле.

„Играјте се ПЕЗ фигурама, сладите се ПЕЗ бомбонама”. Негде сам прочитао да неки сакупљачи ПЕЗ фигура дају огромне суме за ону прву серију фигура.

„Није мене убило орање”... мислим да за све заводљивце и радне људе у исто време то пева Маринко Роквић. У компјутерској ери сада се пева: „Није мене убило орање, већ по ноћи моја нане дуго чатовање”.

Велико и мало корзо у Лесковцу. Оно прво смо звали последња шанса. Ко је знао „Азрине” стихове: „Ноћи су овдје равнодушне сјене, када спавам заклањам лице”, имао је неке шансе и на последњој шанси.

Шишања у „Хигијени 1”, а касније због деобе пословних партнера и у „Хигијени 2”. Заједничка је и даље била такозвана фризура тарзанка.

Временске прогнозе Жике Обретковића и коментари Милке Бабовић у Минимаксовој радио-емисији „Туп-туп”. Увек недељом, никад суботом.

Неми филмови изјутра првог јануара и емисије Жака Кустоа за време зимског распуста.

Први концерт Здравка Чолића у Лесковцу. Милиција наредила да се седи, а сала била толико пуна да су неки морали да тркну кући и донесу столице.

Мој отац раних осамдесетих прескаче препреке на сајмишту у Лесковцу како би му чланови групе „Бијело дугме” потписали ЛП плочу „Битанга и принцеза”. Када се вратио са свим потписима одушевљено сам га питао како је успео. „Па питао сам их”, рече ми отац који није имао појма ко се то потписао. Касније је добро знао о чему се ради када смо 1983. узалудно покушавали да у лесковачким књижарама пронађемо „Стварно и могуће” Добрице Ћосића.

Бане Бумбар црта портрет своје баке Елвире са мачком, осмех Бранка Коцкице, бунтовничко „Индексово радио позориште”, „Универзал” „адидас” патике у излогу „Планике”, „монт” перјане јакне „Словенијашпорта”, прве бицикле „пони 1 или 2”, куповина фармерица „супер рифле” у Трсту, „Забавникова” рубрика „Веровали или не”, клик-клак, лоптице скочице, шта је прво настало, кокош или јаје из „Невена”, „Топ листа надреалиста”...

Сигурно има много таквих ствари, момената или израза који вам се до краја живота једноставно усаде у свест. Свакој генерацији вероватно остане нешто друго али при свему томе је најлепше што вас они који су са вама то нешто делили одмах и схвате. Нарочито онда када се ради о двосмислености. Ко се сећа судија Ђенаро Оливијери и Гвидо Панквалди схвата да „Игре без граница” код нас и даље трају.