Угао камере

Да л’ ће бити боље у Европи или ни Европа није шта ми сањамо да јесте – то ћемо већ да видимо.

Духови су опет прокључали на рингли нервозе и очаја: те ’оћемо у Европу, те нећемо, те ’оћемо ли да се одушевимо Европом у нама – Евровизијом, која је реално само парада бљувотина... Један човек ми лепо рече, уз чашицу: „Шта се ми зајебавамо, па шта и да нам сутра дају тај, штатијазнам, сертификат да смо Европа? Шта то мења било кога од нас? Шта вреди џукели педигре кад педигре не чишти од бува?” А оно, да видиш, у кафани се свашта лупа, ал’ се и убоде понека мудра, макар у рогобатном облику. Али, мудрост ионако воли да се тако обуче, иначе би свима била секси. Да л’ ће бити боље у Европи или ни Европа није шта ми сањамо да јесте – то ћемо већ да видимо.

Mеђутим, оно што нас много више мучи јесте чињеница да многи млади људи оду тамо преко да то сазнају, јер им се расплет не чека овде, где сваки пут кад „пукне зора” мож’ се деси да ти то упуцано небо падне на главу. И ту исто има свакаквих ставова: једни оду чим им се укаже прилика, напомињући да је њихов живот њихова ствар и да нису они криви што отаџбина није заинтересована за њихов таленат ни онолико колико за шибицарски (тај се чак јако добро котира), други се куну у своју земљу и кажу да никад не би отишли – а земљи би, заправо, било корисно да оду, зато што је боље да бескорисно смрде негде другде него овде, где бране земљу кличући јој пароле док храбро обарају зли контејнер у Српских владара. Има и трећих. Оних који не желе да оду, али не умеју да остану (нормални) овде – АЛИ се ипак свакодневно боре. На шта се, у ствари, своди механизам одлуке о оваквим стварима? Ево приче коју ја причам у кафани, као одговор на питање како ми се та дилема размаглила.

Био сам клинац у време кад је Интернет стидљиво почео да нам улази у домове, па тиме и прва интернет-познанства. И тако се ја сконтам с једном цуром из Београда, кренемо вазда да се дописујемо и чаврљамо о свему и свачему и мени се то много допадне. Богме, допадне ми се, том пригодом, и та цура. Зато што се та прича није баш нешто завршила свадбом, као ни већина икад забележених тинејџерских љубави (читај: космички су велике ал’ трају само сезону), почео сам лагано да презирем и нет и технологију – а знаш како то бива, ко ти се замери у тинејџерлуку – памтиш му заувек. Ипак, било је забавно слушати себе како изјављујеш љубав први пут, умишљајући да је то у вражју матер озбиљно. И наравно да је баш тад падала кишурина и наравно да сам чуо неке виолине у позадини и наравно да сам био убеђен како се дешава историјски тренутак; како само слатко кењамо у тим годинама, машала! Ма, шала је сад, тад беше најважније на свету. Елем, ја саопштим то, а она саопшти како пали у Америку, да тамо похађа четврту годину средње. Гром и пакао. Ау, ту умислим како свака права љубав има своја искушења, како је сад ваља храбро чекати, к’о Пенелопа Одисеја – само с обрнутим улогама полова – и ништа, узмем да чекам. Прође девет месеци, она дође и видим лепо ја да њој то више није тај филм, те да је кафа коју пијемо по њеном повратку вероватно последња, ако их и буде после ове, дефинитивно неће бити зашећерене стомачним лептирима. Зато се упустим у ћаскање о другим стварима, о томе шта ко планира у животу и бла-бла. Она ми каже како би волела да се врати преко, да тамо студира. Како је много фактора у игри да се то оствари, али њена воља није спорна. Питам је је л’ стварно толико лепо тамо. Каже ми да није лако, али је макар сигурно, и том приликом покаже ми неког убогог, забраделог уличног виолинисту, што свира серенаду усраној нади да ће му неко дати динар или два. „Видиш тог човека? Причали ми да је био најбољи на академији. А види га сад. Ова земља убија.” О њој и нама већ сам био престао да размишљам, али ми је слика виолинисте угравирала несаницу у капке и целе сам ноћи мислио о томе како је она у праву, како овде пропадају и највећи, како треба побећи.

... а онда сам се саплео о то „побећи”. Кад одеш, бежиш; кад бежиш, сматраш себе слабијим. Кад се сматраш слабијим, или узмеш да ојачаш или ће твој живот увек бити некакво бежање. И онда ми сине: све је до угла камере. Ако си песимиста, увек ћеш да нађеш неког тужног виолинисту што свира реквијем бољем сутра и демаскира га у „мало сутра”. Увек ћеш да нађеш убедљив доказ да смо пропали и да ништа не вреди ни труд, ни таленат, ни вера у своју земљу. Али, са друге стране, ако гурнеш руку у гаће и напипаш оно испод фалуса, наћи ћеш не само жаргонски синоним за храброст, него и сидро које ће те задржати овде. Лаким погледом око себе, видећеш људе који су успешни и вредни својој земљи, а нису лопине. Само ако си вољан да тако усмериш камеру. Све се бира. Ја сам тада одабрао тако, и никад више нисам размишљао да одем.

Данас се ближим дипломи професора српског језика и књижевности, редовни сам колумниста за две редакције, учествујем у акцијама борбе за толеранцију међу младима Балкана, имам два успешна музичка албума и један роман иза себе, концерте сваког викенда, гарсоњеру и у њој библиотеку. И узео сам да се верим. И даље ми је жао просјака с виолином, али сам уверен да такав постоји и у Америци.