Четири фараона

Странке су им само наизглед у политичкој коми, али њихови лидери су и те како живахни. Лидер радикала Војислав Шешељ припрема нови ријалити пројекат са старом пријатељицом Венди, после свог ноћног дијалога с дрветом, у још једном од сличних формата, када је стабло индоктринирао говором о светим српским земљама. Иако је недавно бесрамно извређао колегиницу „Данаса” Снежану Чонградин и повереницу за заштиту равноправности Бранкицу Јанковић, што би било кога другог послало на политички отпад, војвода се не осврће на критике. Свака насловница, па макар био приказан као чудовиште, ставља га у центар пажње. Као за леденог прагматика, то је за њега само степеница више ка цензусу.

Војводин побратим по интелигенцији, а не идеологији, партизан Ненад Чанак, одавно је постао оно што је желео: вечни, тек наизглед отуђени центар моћи. Равничар је уместо позиције у републичком холдингу власти, као аутономашка кртица у централистичким органима, изабрао исто што и Шешељ.

Обојица су конструктивна опозиција Александру Вучићу, јер савршено добро познају драматургију телевизијских и политичких новела, по којој је неважно формално учешће у власти, већ довољно растојање од Вучића да би уживали грејући се поред његове ватре. Председник Лиге социјалдемократа Војводине је, попут војводе, схватио да је вечно трајање у живописном свету српске политике значајније од наглог успона на пирамиди формалне моћи.

То савршено добро зна и некадашњи краљ тргова Вук Драшковић. Био је вођа опозиције против Милошевића, потом је сарађивао с њим, па га опет напустио. И кад год се помисли да је невидљив, Вук ће се доброћудно насмејати. Разлог за то је што је написао одличан роман „Александар од Југославије”, али исијавање његовог задовољства није изазвано због књижевних амбиција. Његови људи су подмирени унутар владајуће коалиције, а писац романа „Нож” неколико пута је осетио на себи оштрицу традиционалног хладног оружја у Срба.

Када је пре неку годину својим страначким колегама поручио да је време за промену, учинио је то сетним гласом, као када рецитује „Мостарске кише”. Газда СПО-а и најуже руководство знали су да им Вук поручује да подигну руку против његове понуђене оставке. Желео је да оде, после 26 година руковођења странком, али је, наравно, остао ту где је и сада. Услишио је жељу чланства.

И Шешељ и Чанак су неколико пута најављивали да је време да се политички пензионишу, симулирајући у јавности драму о свом нестанку, али је жеља чланства увек била услишена, тако да су остали најдуговечнији страначки лидери.

Још један човек недостаје бесмртницима. Ових дана, СДА Санџака прославља 29 година од оснивања, а у свећице на торти ће дунути оснивач и председник Сулејман Угљанин.

Када се саберу године које су провели на челу својих странака, дакле, од старта вишестраначја у модерној историји Србије, четири фараона су провели, још које лето, па готово век и по као босови, мењајући позиције, утицај и рејтинг. Нису се одрицали само једне драгоцености – страначког печата!

Драшковић, Шешељ, Чанак и Угљанин никада нису постали српски број један, али је сваки од њих дао допринос цртању силуете апсолутних господара Србије. Кумови Воја и Вук су били надомак врховне власти, али је питање да ли су је уопште хтели. Вероватнија верзија је да никада нису желели читаву торту за себе, већ само парче. Тако је створен не само гурмански, већ и политички парадокс.

То што се нису прејели власти утицало је на њихову бесмртност, мада се по Шешељевом и Чанковом дизајну, на први поглед, чаробни рецепт српског политичког нутриционизма не препознаје. Санџаклија Угљанин је типичан пример како је вредно поседовати власничко право над странком које није стечено рођењем, већ свешћу да поседовање партијских ћелија представља најдрагоценији преговарачки потенцијал у потрази за оним парчетом торте.

Иако опет јаше на „зеленој трансверзали”, идејном пројекту свог политичког творца Алије Изетбеговића – мада се за политичко очинство сумњичио и Јовица Станишић – или позива у званичну посету Санџаку Беџета Пацолија и виђа се с албанским лидерима с Косова, Суљо заправо шаље шифровану поруку Београду која гласи: „Вучићу, ожени ме”.

У својим ранијим сепаратистичким фазама желео је да Санџак претвори у Лихтенштајн, мини-државу између Србије и Црне Горе. Али чим би му стигла депеша из Београда да су га разумели, Суљо би се, у бајци о хиљаду једној српској ноћи, претварао у интегралисту који би Санџак с престоницом спајао ауто-путевима и аеродромима. Тако је постајао Коштуничина, а потом и Тадићева верзија Веље Илића. Али, када је 2014. године испао из владе, јер је Вучић проценио да је Суљо вишак у подели власти у Санџаку између Расима Љајића и Муамера Зукорлића, поново су га опселе сепаратистичке бубице. Некада је обећавао да ће створити најмодернији аеродром на Пештери, с намером да га, ако не склопи пакт с браћом из Београда, изнајми на лизинг америчком ратном ваздухопловству.

Иако је професор Владимир Гоати фараоне описао као капетане брода који су дубоко под морем, потонулим пре више година, али да се држе својих капа, иако више не представљају никога – није схватио суштину политичке мисли српских Кеопса: „Испод површине сам, дакле, постојим!”