Французи и Срби у Приштини

Генерал Шарл Траније учествовао је у ослобађању територије Старе Србије у Великом рату. Десетог октобра 1918. године у његовом дневнику је записано: „Прелазим са главним штабом у Приштину, где улазим изјутра на коњу.”

Једанаестог октобра изјутра угледне особе Приштине чекају на улазу у свој град француске трупе које су стигле дан раније. Ту су Пантић, муктар са своја три помоћника, Попић, Шукри-беј, који је муфтија. Ту је и Поповић, учитељ који је и преводилац, као и поп, који се исто тако зове и рабин Леви.

Те вечери генерал је записао: „Приштина је град од 20.000 становника врло оријенталног изгледа са уским улицама, са малим белим кућама, са малим дућанима у којима раде занатлије седећи са прекрштеним ногама.”

Траније је у свом запису окарактерисао важне личности у граду, запазио је ношњу различитих раса, нација и вероисповести, био је дирнут гостопримством, јер „Сви хоће да опште само са Французима, чији је престиж огроман и свима се намеће. То су незаборавни историјски тренутци.” Набројао је све верске обреде у цркви, џамији и синагоги, помен погинулима, којима је присуствовао и 15. октобра нагласио је да се церемонија завршава узвицима „Живела Француска!”

„Свакога дана увиђам да Француска ужива велики углед. Муслиманско становништво прихвата нашу власт са највећом снисходљивошћу. Срби нас примају као ослободиоце отаџбине. Јевреји нас поздрављају као представнике земље слободе највећег ступња.”

У Приштини је Траније остао од 11. до 20. октобра. Дана 20. октобра пише „Све моје трупе напустиле су Приштину, када је у току дана стигао војвода Степа Степановић. Обавештавам га о ситуацији и предајем му моје овлашћење за овај крај.”

Шарл Траније је део свог дневника са Косова окончао речима: „Моја је мисија најзад завршена...”

Преживели учесници Првог светског рата, са Трајком Димитријевићем, председником Подружнице, издејствовали су постављање спомен-обележја погинулим друговима. На централном делу православног гробља у Приштини 19. септембра 1984. године откривена је костурница и спомен-плоча са натписом „Овде леже посмртни остаци српских војника палих у ратовима 1912–1918”. Одмах поред ове, постављена је још једна плоча, са натписом на француском и на српском језику: „Вечна захвалност француским ратницима палим 1918. године.” Јер, по изјави гробара онога времена Благоја Терзића, поред костију српских ратника похрањене су и кости око 30 француских војника, углавном Сенегалаца.

Писма и сусрети на релацији Приштина–Париз размењивани су од 1968. године. Андре Траније писао је свом саборцу Трајку Димитријевићу и Воји Панићу.

Потом је маја 1970. година уследила посета Приштини синова генерала Шарла Транијеа. Луис, Рене и најмлађи Андре, са генераловим унуком Винсентом, желели су да прођу ратним путевима свога оца, да обиђу и посете све средњовековне споменике Србије. С великом љубављу пренетом са оца они су желели да виде очеве ратне другове и своје пријатеље. Пријатељство и дописивање са Андреом Транијеом трајало је док су старине биле у животу.

Делегација ратника „Меморијала источног фронта” Француске, коју је предводио генерал Де Кларанс, представник националне уније ратних ветерана и потпредседник Светске федерације бораца оба светска рата, боравила је у Приштини јула 1986. и септембра 1997. године. У делегацији је био и војни изасланик француске амбасаде у Београду. У новембру 1988. године поводом обележавања потписивања примирја и капитулације Немачке у Другом светском рату, делегација из Србије и са Космета била је присутна у Паризу. На српском војничком гробљу у Тијеу одржана је комеморативна свечаност, а домаћин на пријему солунским ратницима био је господин Луис д’Гастине, унук маршала Франша д’Епереа, као заменик председника организације ратних ветерана Француске.

На прослави у Паризу Солунци су били позвани и присуствовали церемонији 1991. и 1996. године. „У присуству савезничких земаља, наша делегација имала је своје место на почасној трибини, непосредно поред саме Тријумфалне капије. Делегацију у оквиру Друштва чинило је 26 чланова, посебно позваних од организације ’Меморијала Источног фронта’ из Париза. Поздрављајући се са гостима, г. Жак Ширак стиснуо је руку и деведесетосмогодишњаку, солунском ратнику, санитетском пуковнику Науму Ђорђевићу”, записао је Слободан Лазић.

Владика Дамаскин одржао је парастос и на војничком гробљу у Тијеу, близу Париза, а свештеници залише 748 гробова српских војника који умреше од задобијених рана у рату за отаџбину. Док су догоревале свеће вијориле су се ратне заставе Грчке, Француске, Јерменије, Израела и Србије, међу којима застава Дванаестог пешадијског пука „Цар Лазар”, која је отворила врата за повратак у отаџбину.

При сваком сусрету ратни другови се сећају како су трупе генерала Шарла Транијеа за неколико дана, у непрекидној борби са три пута јачим непријатељем, прешле око 140 километара и само око Скопља приморале на предају око 80.000 Бугара, од којих 1.500 официра и три генерала. Ослобођено је много градова Македоније и цело Косово.

Сведочења, сусрете, преписку, брижљиво је сакупљао Слободан Лазић, секретар Друштва за неговање традиција ратова од 1912. до 1918. и објавио у књизи „Заборав је велика грехота” 1998. године.

(Фото:графију, разгледницу, уласка генерала Транијеа у Приштину поседује један колекционар.

Данас, после толико година и многих дешавања, о спомен-костурници у Приштини брине Француска. На јарболу на нашем гробљу вијори се француска застава.

Песникиња, живи у Нишу и Грачаници