Партизан не треба да стрепи од „номада”, него од себе

Партизан је (као и Чукарички) био поштеђен да игра у недељу у нашем првенству. О томе да ли је то бољи начин да се припреми за прексутрашњи реванш (21 час) у другом колу квалификација за Лигу Европе може да се разговара, мада против тима какав је Номадс из Конахс Кија то не би требало да има значај.

У Рилу, где је победио 1:0, није завршио посао, па му предстоји да га доведе до краја на свом стадиону. Додуше, на основу окршаја у Велсу не види се одакле би му претила опасност.

Међутим, „црно-бели” су се много пута спотакли, чак и тамо где је изгледало да је толико равно да равније не може да буде. На пример, у ово време (31. јул) 1996, у шеснаестини финала нашег Купа, од БСК-а из Батајнице су изгубили – 2:1!

То што за велшки клуб не играју професионалци ништа не мора да значи кад се изађе на игралиште. Партизану је, рецимо, пре осам година, за улазак у Лигу Европе, за супарника запао клуб с истим статусом какав имају Номадси – био је то Шамрок из Ирске. У Даблину је остварен, тако се сматрало, повољан резултат (1:1), али је у реваншу испало лоше – играни су продужеци и ирски полупрофесионалци су с 2:1 прошли даље.

Под утиском изненађења у претходном колу (Номадси су после пораза код куће с 2:1 избацили с 2:0 Килмарнок у Шкотској) Партизан је био врло опрезан у Велсу. Штавише, није ни знао како да приђе Конахс Кију, који се склупчао као јеж и – чекао. „Црно-бели” нису били богзна колико вешти, па је Велшанима остала нада да за седам дана њихов противник неће много боље да научи како се отвара конзерва с бодљама.

Партизану је од непроцењиве важности да се пробије у групни део Лиге Европе. Сувишно је да се набраја због чега све. У страху да се не деси најгоре су велике очи. А један гол предности није неко јако средство за смирење, па да може мирно да се спава.

Освајач нашег купа ће и на свом терену да буде у истој улози као и у првој утакмици. Шкот Морисон, тренер велшког клуба, нема основа да мења тактику, нити располаже кадром, који би јурио резултат у Београду. Он може да машта како ће његов тим једним јуришем (а ако му се посрећи и два) да разоружа противника.

У првом дуелу Партизанов голман није имао посла, али су два-три пута играчи велшког тима стигли у његов казнени простор. Противнапад је једини њихов адут.

Насупрот њима домаћин има и боље оружје и боље оруђе на располагању. У Рилу га није користио – као да се прибојавао великог велшког лука, којим су „номади” избацили Шкоте из седла.

За овако кратко време Велшани не могу да смисле ништа опасније, а Партизан не може да буде онако бојажљив. Ако ништа друго у меч улази с тим једним голом предности. И зато не би требало да буде нервозе у њиховим редовима, а нарочито што су се сами уверили какве су могућности њиховог ривала.

У Рилу је Партизан био и спор, за разлику, рецимо, од гостовања у Инђији, на почетку домаће сезоне. Таква игра олакшава посао тиму, који се брани. Поред тога, током целе утакмице је више насумице, него смишљено, тражио пролаз кроз лавиринт испред велшког гола. Нашао га је и сплетом срећних околности и спретношћу Шћекића, коме постизање голова није основни задатак.

Милошевић је, несумњиво, извукао поуке из Рила. Да то уме показао је у финишу шампионата, када је преузео жив жар у руке. И не само што се није опекао, него је тријумфално завршио сезону обезбедивши Партизану његово угрожено место у Европи кроз пласман у лиги, онда и освајањем Купа Србије. А из тог похода су, несумњиво, неки његови фудбалери научили лекцију, а други се подсетили.