Тихи егзодус Срба и даље траје

Српски народ у Хрватској до доношења Устава Републике Хрватске, 22. децембра 1990. године, био је суверен и конститутиван. Проглашењем Срба за националну мањину, уз политику коју су водили Хрватска демократска заједница и њен председник Фрањо Туђман, створени су услови за избијање грађанског рата у Хрватској.

Од почетка 1992. на основу Венсовог плана, простор на којем су живели Срби нашао се под заштитом Уједињених нација. Али, без обзира на ту чињеницу, хрватске оружане снаге стално су нападале заштићену зону све до завршних операција „Бљесак” и „Олуја” у мају и августу 1995. године. За време рата из Хрватске је протерано више од 400.000 Срба. Најбоља потврда за ову констатацију је последњи попис становништва, спроведен 2011. године. Према том попису Срба је било 186.633, са тенденцијом сталног опадања, јер је углавном реч о повратницима старије животне доби.

У Хрватској је на основу Закона о пребивалишту, а под изговором „чишћења пописа бирача”, само у 11 жупанија избрисано више од 67.496 хрватских грађана српске националности. Колико год бројке пописа можда показују реално стање на ратом девастираним и у поратном периоду додатно опустелим подручјима Хрватске, оне су забрињавајуће и за локалне средине и за целокупну српску заједницу. Поготово би то могло бити након пописа становништва који ће уследити 2021. године: с бирачких пописа избрисани Срби, који немају право на личну карту, неће бити евидентирани ни на попису становништва, па не треба посебно тумачити како ће се то одразити и на мањинску заједницу и на бројност опште популације.

Пад удела у укупном броју становника повлачи за собом и пад права Срба као националне заједнице, прописаних Уставним законом о правима националних мањина. Тихи егзодус Срба и даље траје, што илуструју подаци Државног завода са статистику Републике Хрватске, према којима број исељених у односу на досељене константно расте, а размера у последњој години била је 1:4 у корист исељених.

Нажалост, након прогона Срба у акцијама хрватске војске и полиције у „Бљеску” и „Олуји” ништа није учињено да се они врате у Хрватску. Сама чињеница да је то урађено на простору који је био под заштитом снага УН није уважена, а тај прогон није проглашен хуманитарном катастрофом, што се десило касније с Албанцима на Косову и Метохији. Поред тога, Хрватска није испоштовала обавезе преузете билатералним и међународним уговорима, а посебно је игнорисала Бечки споразум о сукцесији из 2001, чијим се Анексом Г предвиђа враћање на стање од 31. децембра 1990. Будући да готово ништа није решено и да су им ускраћена основна људска и грађанска права, сада се не треба чудити и питати где нестадоше Срби из Хрватске.

Од завршетка грађанског рата, иако се на изборима у Хрватској власт мењала, однос према Србима се није променио. На основу дискриминаторских закона које је донео хрватски Сабор насилно су им одузета имовинска и сва друга грађанска права и претворени су у грађане другог реда. Уместо да уследи казна, Хрватска је награђена пријемом у чланство Европске уније. До повратка Срба није дошло јер је био селективан и није омогућавао да се врате сви они који су то желели.

Срби повратници након више од две деценије од завршетка рата и даље не могу да остваре своја људска елементарна права иако она постоје на папиру али се у пракси не спроводе. Ти проблеми пре свега се тичу имовине која им је отета, а незванично се њена вредност процењује на 30 милијарди евра.

Држава Србија мора више да се ангажује да побољша статус српског народа у Хрватској. Она као матица свих Срба мора прво да гледа интерес свог народа који је у овом случају угрожен, па тек онда добросуседске односе, без обзира на то колико је потребна подршка Загреба на путу у ЕУ. Европа треба такође више да се укључи у решавање проблема српске мањине јер је то њена обавеза, поготово што је Хрватска од средине 2013. постала пуноправна чланица ЕУ.

Генерални секретар Удружења Срба из Хрватске