Рецепт за Номадсе и – нашу лигу

На свом стадиону сутра увече у 21 час Партизан ће водити битку коју мора да добије. Против Номадса из Конахс Кија има предност од 1:0 из прве утакмице другог кола квалификација за Лигу Европе, недељу дана припрема за тај окршај и сад добро зна с ким има посла.

„Црно-бели” јесу очекивали да ће велшки тим и као домаћин да игра затворено, али толико дебео бункер у Рилу вероватно нико није могао да замисли. Логично је да ће тренер велшког клуба Шкот Морисон, који је таквом тактиком избацио своје земљаке из Килмарнока, и у Београд да дође с истим планом. Тим пре што је и у прошлом колу отишао у госте с голом заостатка (његов тим је као домаћин изгубио 2:1, а у гостима је победио 2:0).

Милошевић за реванш мора да смисли делотворну тактику да „црно-бели” не би стрепели од неког залуталог метка из противнапада „номада”. А то ће му бити потребно и за даље, јер му у нашој лиги углавном предстоје окршаји у којима противници пред његове фудбалере најчешће поставе појачану одбрану.

Прошле године „парни ваљак” то није умео да поравна, па је због тога већ у првом делу првенства био у толиком заостатку да је било нереално и да помишља на титулу првака. Ову сезону је почео у Инђији и опет се углавном играло на противничкој половини. Био је много предузимљивији, него у Рилу (међународна утакмица носи и већу одговорност), али је дао само један гол. То неће увек да буде довољно за победу.

Партизан се од оснивања суочава с тим, али није створио рецепт (бар се тајна не преноси с колена на колено) како да се раскрчи пут ка противничком голу. У Велсу је био врло обазрив, што није на одмет ни у реваншу, али би сутра морао да покаже да зна шта хоће и како то да изведе.

У првој опсади Конахс Кија много је пута покушано да се убацивањем лопте у казнени простор некако створи шанса. Мада је на тај начин, после пуног сата игре, и постигнут једини гол биле су то, углавном, пошиљке без адресе. Има Партизан високе играче у противничком шеснаестерцу (нападач Садик), а нарочито кад лопта треба да се убаци из корнера или слободног ударца (придодају се из одбране Остојић, С. Павловић), међутим они су некако остављени у шуми – ретко кад неко од нижих растом одвуче неку звер и омогући „ловцима из свог тима” да заузму нешто повољнију чеку.

У овом тиму засад нема играча од чијег би се шута прибојавали противнички голмани. А добри пројектили пара вреде, посебно кад треба да се пробије тврд бедем пред голом. Не мора чак ни да буду прецизни – довољно је да супарник не гледа безбрижно док лопта кружи на 25-30 метара од његовог голмана.

По ономе што су показали у Рилу није се видело да Партизанови играчи много верују у свој дриблинг или продор. У првом случају то је могућност да се иза себе остави, дакле да се избаци из строја, један, па и двојица противника и тиме прореди број препрека пред собом. У другом случају би могло да се продре кроз брешу пре него што противник оклевање или неодлучност искористи да запуши рупу.

Ипак, главни недостатак у игри „црно-белих” у првој утакмици против Конахс Кија је што се није помагало ономе ко има лопту. Његови саиграчи су, најчешће, били посматрачи шта ће он да уради. Нису се кретали, нису утрчавали, нису му се отварали... То јесте отежано кад су се сви противнички играчи сабили у свој казнени простор и испред њега, али мора нешто да се ради да се помогне саиграчу.

Разуме се да противника нипошто не треба потценити, али још мање себе. Ако Партизанови играчи не верују у то да су бољи од Номадса, и то много бољи, и да излазе на игралиште да то и докажу, то ће се и теже видети из резултата.