Социјални станови

Прва жена архитекта у Србији Јелисавета Начић пројектовала је 1911. године радничке павиљоне у Раденичкој улици на дунавској страни. Јелисавета Начић је за живота пројектовала много значајније грађевине, као што су Мало степениште у парку Калемегдан, ОШ „Краљ Петар Први” и Црква Александра Невског на Дорћолу.

Ипак, изградња радничких павиљона, прве зграде такве врсте на Балкану, посебно је значајна јер је то представљало почетак социјалног становања у нашем граду.

Социјални станови у Београду с почетка 20. века били су одговор друштва на недостатак станова и лош квалитет постојећих. На основу „Пописа кућа и станова” који је 1907. године урадила Општина града Београда три четвртине станова било је опасно по здравље, а око три петине – пренасељено. Београд је све више растао па је крајем 1910. године имао око 90.000 становника. Већ 1921. Београд је бројао 112.000 становника, а десет година касније у нашем граду је живело 260.000 људи. Пред Други светски рат град  је бројао 314.000 становника.

Према раду Злате Вуксановић Мацуре „Социјални станови Београда у првој половини 20. века” објављеном у часопису „Наслеђе XII”, у Београду је 1933. године било 22.000 домова од чега је само 5.000 имало солидан комфор, око 11.000 било је употребљиво, док је око 6.000 или 27 одсто било неупотребљиво за становање.

Београдска општина је од 1911. до 1941. године изградила 526 станова за сиромашне чиновнике и раднике комуналних служби. Део запослених инжењера и радника „Водовода” становао је у оквиру погона за прераду воде „Макиш” у две стамбене зграде, док је у једном блоку градских станова живело особље Дирекције трамваја и осветљења. Тако је град Београд обезбеђивао да стручњаци важни за производњу воде, трамваје или јавну расвету, које је било тешко наћи, имају мотив да раде за Београдску општину.

Београдска општина помагала је другим државним предузећима у изградњи социјалних станова па је тако дала земљиште на данашњем Прокопу да Државна железница – која је била велики инвеститор, као и Војска Краљевине Југославије – изгради станове за запослене.

Министарство социјалне политике градило је станове за најсиромашније становнике, без обзира на то да ли раде или не, па су тако изграђени Женско радничко склониште у данашњој Кнез Милетиној и Мушко радничко склониште у Милоша Поцерца, а до 1941. године било је готово 200 таквих станова. Добротворка Персида Миленковић сазидала је о свом трошку станове у Кумодрашкој улици и предала их београдској општини под условом да буду бесплатно дати на коришћење „престоничкој сиротињи”. То су били први станови за сиромашне са купатилом у сваком стану јер су до тада купатила у таквим зградама била заједничка.

Богати индустријалци градили су радничке станове за своје запослене.

Београд се сматрао „радничким градом” јер је од 115.000 запослених 71.500 радило у привреди, од чега свега 6.000-7.000 у великим предузећима чији су власници били довољно имућни да граде радничке станове. Осталих 65.000 радило је у предузећима са највише десетак запослених у којима се о таквом стандарду радника није размишљало. Зато су ефекти „радничке станоградње” били готово занемарљиви иако су вредни помена.

Први раднички станови грађени су за раднике Фабрике шећера на Чукарици, на брду изнад Хиподрома. Тако је Чукарица и настала као радничко насеље. Један од најбогатијих индустријалаца и председник Београдске општине Влада Илић градио је радничке станове у оквиру Фабрике штофа на Карабурми, као и у данашњем Булевару деспота Стефана у оквиру Београдске текстилне индустрије. Радничке станове подизао је Михаило В. Бајлони у оквиру комплекса трговинског предузећа „Бајлони и синови” у Сарајевској улици. Станове је градио и Лука Милишић на Булбулдеру за потребе радника Циглане и Фабрике сирћетне киселине. Раднички станови грађени су у оквиру Стругаре Прометне банке која се налазила на месту данашње Луке Београд. Српско акционарско друштво за клање и прераду стоке подигло је 1897-98. године прву београдску кланицу у данашњем Булевару деспота Стефана. У оквиру комплекса изградили су управну зграду, хотел, кафану, кухињску зграду и станове за чиновнике и раднике.

Како се Београд убрзано развијао, цигла је постала најтраженија роба, а власници циглана, попут Драгутина Шиђанског и Чедомира Јаћимовића, почели су да се баве станоградњом јер су располагали грађевинским материјалом. Градили су мале породичне куће за издавање средње имућним чиновницима, станове за сиротињу, али и радничке станове за своје запослене.

Ефекти изградње социјалних станова између два рата нису били велики, али је значајно да се друштво бавило тиме. После Другог светског рата ушли смо у период социјализма и масовне изградње када се сматрало да је држава обавезна да изгради станове за грађане. Повратак у капитализам почетком деведесетих година прошлог века и приватизација стамбеног фонда ставили су наше друштво пред нове изазове да поново почнемо системску градњу социјалних станова у складу са модерном социјалном политиком. Београд ће на овај изазов одговорити већ наредне године.