Демократија за кога?

Eкономско стање, социјални положај, животне шансе убедљиве већине становништва, степен и распрострањеност корупције намећу питања колико је то што важи за демократију у Србији демократска стварност, а колико празан рам и објективна обмана, те коме официјелна слика политичког режима и целокупног друштва највише погодује и служи.

Према појединим домаћим ауторима и проценама одређених међународних установа, института и стручњака, у Србији постоји дефектна демократија, као посебан тип изборне демократије. Ова оцена стоји, премда се креће у оквиру претпостављених мерила демократије искључиво као ваљане изборне процедуре и смењивости власти. Међутим, ако се у критеријуме демократије уврсте задовољство већине грађана својим материјалним и ширим друштвеним положајем, низак степен корупције, као и поверење грађана у главне политичке институције – слика је знатно неповољнија. Србија има неразвијену и нестабилну изборну демократију. Социјалну димензију демократије нема. Не постоји ни морална, мада у власти и целокупном политичком животу има поштених људи. Али власт у целости нема одлике поштене власти. У недостатку других двеју димензија демократије може се десити да нестане и она процедурална, или да се сведе на безначајну улогу.

Задовољавајуће економско-социјално стање једне земље спада међу битне чиниоце, а не само нужне услове развијености демократије. Празна слобода и демократија без хлеба и посла могу бити подлога за жестоке и оправдане протесте социјалних очајника, али никако се, самe по себи, не могу претворити у неопходан демократски поредак.

Ако је скупина незапослених, сиромашних и гладних у дужем временском раздобљу без социјалне перспективе, онда демократија за њих ништа не значи или веома мало значи. Највише служи првој десетини становништва, најбогатијем и најмоћнијем слоју друштва.

Највећи део наше политичке, културне и научне елите уопште не дотиче живот становништва Мајданпека, Бора, Крагујевца, и других градова индустријских богаља и гробаља, као и најсиромашнијих подручја Србије. Не занима их како преживљава маса незапослених, пензионера, градске и сеоске сиротиње, огромна већина избеглица. Они који сачињавају тај део елите нису забринути због системски осујећених животних шанси омладине из сиромашних породица и последица тог осујећења. Тај преовлађујући део елите, независно од партијске боје, по имовинској моћи и начину живота, по вредносном систему, веома је удаљен од социјалних категорија у које спада изразита већина друштва Србије. Кога онда, генерално гледано, репрезентују припадници политичке елите у органима власти? Стварност даје одговор на то питање: репрезентују (с ретким изузецима политичара који немају знатно веће приходе од просечних, и који су поштени и честити) првенствено себе, затим, „газде”, и уопште моћне и привилеговане. Не само сиромашни него ни најкреативнији делови друштва, посебно из редова младих стручњака, немају изгледе да политички изразе своје интересе и своју слику стварног и пожељног друштва, или то могу учинити у минималној мери. То је социјална, увелико и класна граница демократије у Србији, мада демократија у самом принципу не би смела да има класни печат. Па, ипак, током своје историје имала га је, и још га има, првенствено као печат великих поседника, политичке олигархије и њихове околине.

Ако се све то има на уму, постаје јасно зашто је низак степен поверења грађана у најважније политичке институције државе у којој живимо.

За данашње прилике у Србији, сем борбе између партија да што више зграбе од „плена” за који сматрају да им по природи ствари припада, карактеристична је појава коју је својевремено уочио Р. Арон. Он је нагласио да „партијски дух на крају поништи свест о заједничком добру”, као и да се дух компромиса, сам по себи неопходан у демократском поретку, извргава у нешто сасвим друго и „на крају онемогући доношење било какве јасне одлуке и спровођење било какве одлучне политике”.

Косовско питање јесте драматично и од велике важности за Србију, те и за развој чак и скромне демократије у њој. Не улазећи овом приликом у начине његовог (не)решавања, оно објективно има и функцију потискивања стварног економско-социјалног стања земље ка периферији значајности ипреусмеравања политичке пажње с таквог стања на начин да то питање апсорбује и маргинализује готово сва остала. Тиме се тежи учвршћењу легитимитета власти, сада веома ослабљеног. У најмању руку, то је латентна функција односа власти према косовском питању, иако се тај однос не може на њу свести.

Режим који је настао након октобра 2000. године у суштини је владавина вишепартијске олигархије, помешане са нестабилном процедуралном демократијом, распрострањеном корупцијом и расподелом власти, приватизоване унутар политичко-економске елите, на неколико центара. Простор политичких слобода јесте шири него раније, али се он не попуњава учешћем оних делова друштва који су губитници услед системских промена. Нема поретка коме печат даје лична власт и ванинституционална политичка моћ на врху државе. То је најзначајнија промена набоље у односу на предоктобарски режим. Више средишта власти и моћи у целости јесте корак напред у односу на политички поредак у коме се главне њихове полуге налазе у једним истим рукама. Међутим, вишецентричност власти и целокупне моћи, као и вишепартијска политичка форма, нису сами по себи доказ демократије. Без ефективне контроле „одоздо” тих средишта суштински се ништа не мења, а такво стање може довести и до анархичне полиархије. Сем тога, демократски поредак је неодвојив од побољшања социјалног положаја већине грађана, политичког морала, културе и толеранције. Свега тога или нема, или га има у веома малој мери.

Живимо у систему не само слабе него иу много чему ружне демократије. Економско-политичка олигархија, чији знатан део прелази у клептократију, даје белег ономе што важи за демократију. Као и у претходном режиму, тако се и сада прави и проширено репродукује лажна слика стварности. То се чини посредством институција које претендују на монопол тумачења истине друштвеног стања и смисла демократије, препарираног „јавног мњења” и „независних” медија, али и путем псеудотеорије и купљених интелектуалаца. Примитивни капитал и елите поновно приватизоване власти траже, поручују и налазе произвођаче такве слике.

Социолог, професор универзитета