„Барокни” Београд о коме нема пуно трагова

Одомаћило се некако да кажемо да смо били пет стотина година под турском владавином па и сами верујемо у то. Београд је под турском управом, са прекидима, био 285 година, од 1521. године када га је освојио турски султан Сулејман Величанствени до 1806. када га је ослободио српски вожд Карађорђе. У том периоду водило се неколико важних битака за Београд, од којих се једна од највећих одиграла 16. августа 1717. када је аустријски фелдмаршал Еуген Савојски са својом војском, у којој се борило и 6.000 Срба, потукао турску војску. Скоро три века раније, такође у августу 1456. године, у Земуну је умро Јањош Хуњади познатији код нас као Сибињанин Јанко, спасилац Београда од Турака.

Он је, недавно у току посете мађарског председника нашој земљи, коначно добио споменик у Земуну, који представља део Београда који је спасао од Турака. Еуген Савојски, Максимилијан Баварски, Никола Доксат де Морез и остале хришћанске војсковође које су ратовале за ослобађање од Турака признања Београда још чекају.

Те, 1717. године, Београд је бранила турска посада са око 30.000 људи, а Еуген Савојски, вероватно највећи хришћански војсковођа тог времена, опсео је град са 150.000 војника. Војска није успела да заузме брзо град и суочила се са заразама због стајаће воде у панчевачким ритовима, а Турци су се одлично бранили. Све се претворило у дуготрајну опсаду, а када су се из правца Цариградског друма завијориле турске заставе као претходница војске великог везира Халил-паше од 200.000 војника, Аустријанци су изгубили сваку наду.

Њихове трупе, које су до тада опседале Београд, опколили су Турци. Неки команданти су фелдмаршалу Еугену Савојском предложили предају, али је он то одбио. Изненада је 15. августа окупио генерале и наредио брзо постављање у формацију за напад. Официри су били врло затечени тим наређењем. У тренутку када су Аустријанци заузели позиције за напад, на бојиште се спустила густа магла која је пореметила Турке који нису очекивали напад. Битка је почела у зору 16. августа и за пет сати колико је трајала, Аустријанци су у потпуности разбили непријатеља. Годину дана касније, јула 1718, потписан је Пожаревачки мир и настаје период Краљевине Србије. Многи Срби данас не знају да смо почетком 18. века имали своју хришћанску краљевину која је постојала 22 године.

Тада је почео преображај Београда у модеран европски средњовековни град. Какав је Београд требало да буде по замисли Хабзбуршког царства видео сам први пут прошле године на изложби „Барокни Београд – преображаји 1717–1739”, аутора Нике Стругар Бевц и Весне Бикић. Много сам научио на тој изложби и заинтересовао се за тај период наше историје. Нешто касније имао сам прилику да видим и материјалне остатке барокног Београда када смо у току реконструкције Трга републике наишли на остатке темеља Виртермбершке капије, једне од грађевина из тог периода према пројектима генерала Николе Доксата де Мореза.

У тренутку када аустријска монархија осваја Београд он се под турском влашћу налази скоро два века, са изузетком периода 1688–1690. када се налазио под влашћу војводе Максимилијана Баварског. Београд је претворен у праву оријенталну варош, а Еуген Савојски је одлучио да то промени. За неколико деценија Београд је од турске касабе претворен у прави европски утврђени град. Хришћанство је Београд видело као важну стратешку тачку, најважнију тврђаву на Дунаву, на граници према Турцима и због тога је нашем граду придавало велику важност. Зато је за изградњу Београда, који је био најважнија хришћанска тврђава према исламу, али и доказ колико се напредније живи у хришћанској Европи него у назадној Отоманској империји, папа Иноћентије Тринаести расписао посебан порез који је наплаћиван у Европи. Тако је почела изградња „барокног” Београда о коме нема пуно трагова. Ако бисмо замислили Београд између 1717. и 1739, видели бисмо много градилишта. Грађена је Београдска тврђава од 1723. до 1736, ницали су квартови, улице, велики тргови, палате, касарне, болница, апотеке, пивара, солана, манастири и школе. У Београд је дошло становништво из свих крајева Европе – трговци и занатлије, ратни ветерани и сиротиња која се надала бољем животу.

На данашњем Дорћолу направили су насеље подељено на блокове са правилним улицама и низом зграда барокних фасада. Ту је де Морез, између 1724. и 1727, саградио своју кућу у Душановој улици број 10, која је данас најстарија у граду. Од монументалних грађевина највећа је била касарна принца Александра, Виртембершка касарна, између Народног позоришта и „Руског цара”. Саграђена је и Зидарска касарна близу Београдске тврђаве, многе декоративне барокне капије на Тврђави као што су Велики римски бунар и Велика барутана.

Тако је Београд почео нови европски живот у коме је постао једна од најважнијих хришћанских престоница. Тај амбициозан план Европе за нову улогу Београда срушио се новим ратом између Аустрије и Турске који је Аустрија изгубила и вратила наш град Отоманској империји. Хришћанско становништво се одселило, а Аустријанци су приликом повлачења порушили већину грађевина.

Турци су ушли у полуразрушени Београд којим су владали 67 година са изузетком периода између 1789. и 1791. године када је градом владао маршал Гидеон Ернст Лаудон. Тако је Београд своју коначну европеизацију спровео у току 19. века у периоду осамостаљења независне српске државе. Како би данас изгледао наш град да се то догодило век раније остаје само да нагађамо и да чувамо успомену на тај период наше историје који много говори о томе зашто је наш град толико пута разаран и освајан. Нису га узалуд Турци звали Дар-ул-Џихад – врата ратова.