Успеси са укусом горчине

Ако економске резултате из последњих неколико година, које и актуелна власт нарочито истиче, посматрамо без упуштања у то куда воде, можемо бити задовољни постигнутим.

Из енормног буџетског дефицита од 2,2 милијарде евра у 2014. години, доспели смо до буџетског суфицита с којим ћемо, вероватно, као и претходне две, завршити и ову годину. Настављамо и са растом БДП-а, додуше не у проценту из претходне године (4,3 одсто), али не мањим од три одсто. У 2018. години имали смо прилив по основу страних директних инвестиција од 3,5 милијарди евра (8,2 одсто БДП-а), а ове године за шест месеци, поручују из НБС, две милијарде евра, што је неупоредиво више него у земљама у окружењу. Девизне резерве су на рекордном нивоу (око 12 милијарди евра), динар је јачи него на почеку године, па НБС више купује него што продаје девиза на девизном тржишту да би спречила још веће јачање динара, а инфлација је у планираним оквирима. Јавни дуг је, према подацима Министарства финансија, мањи за 1,3 милијарде евра од максималног с краја 2016. године, а учешће скупих доларских дугова сведено са трећине на мање од четвртине укупног јавног дуга. Плате евидентно расту, а најновија порука с врха власти је да ће до краја године достићи, а можда и прећи, 500 евра. Стотине километара путева је завршено, а Београд је претворен у градилиште.

Овако огољено наведени резултати заиста делују задовољавајуће. Нажалост, у економији, као, уосталом, и свему другом, ваљаност садашње политике и резултата потврђује или негира будућност. Тако гледано, заиста имамо разлога за бригу. Било би погрешно овакву оцену схватити искључиво као критику актуелних реформатора наше економије и негирање постигнутог. Смисао текста, ако сам у томе успео, јесте да укажем на чињенице које спречавају да постигнуто постане одрживо, а да се раст српске економије претвори у развој. Зато, неуобичајено, наставак текста почињем закључком: српска економија расте, али се не развија.

Да појасним. Раст економије који се изражава у расту бруто вредности производа и услуга и расту БДП-а као новододате вредности увећане за индиректне порезе (ПДВ и акцизе) није сам себи циљ, већ услов и претпоставка развоја. Развој се огледа у промени структуре производње и услуга, повећању продуктивности, повећању учешћа новододате вредности у бруто вредности производа и услуга, расту учешћа скупљег живог рада у БДП-у, бољем, садржајнијем и комфорнијем животу грађана, пуној валоризацији науке и сопствених ресурса у расту и развоју економије и, на крају, у јачању економске независности земље. Зато раст БДП-а без развоја економије губи смисао и способност одрживости.

Нажалост, наш економски раст не показује скоро ништа што би се могло довести у везу са развојем економије у напред наведеном смислу. Напротив. Суштинске промене у структури привреде за сада нема, квалитет запослености се погоршава све већом употребом јефтиније радне снаге у материјалној производњи и услугама промета. Квалитетнији и стручнији кадар, иначе најважнији ресурс у малој земљи попут наше, све више своје услуге нуди развијеним економијама и државама. Материјална производња и стране инвестиције у производњи материјалних добара и трговини заснивају се на високом увозном садржају, како инвестиционих добара и репроматеријала, тако и потрошних добара. Економски систем и текућа политика су наглашено у функцији страног капитала, чиме се битно мења власничка структура материјалне имовине, девиза од извоза и добити као потенцијала за реинвестирање у нове капацитете. Наравно, таквом променом структуре и имовине и свега што се створи у току године смањује се отпорност наше економије на ударе по основу евентуалне стагнације или рецесије економске активности земаља главних спољнотрговинских партнера.

У постојећем економском амбијенту, у којем ће стране директне инвестиције у овој години, судећи по досадашњем приливу, представљати половину иначе недовољних укупних инвестиција, а овогодишњи спољнотрговински дефицит у робној размени премашити шест милијарди евра, тешко да се може говорити о задовољавајућој макроекономској или каквој другој равнотежи и јаком динару као резултату здраве економије и финансија, нити, иначе скромно, смањење износа јавног дуга има неку тежину.

Економиста, Београд

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа